Buda Drama o Budi

Drama o Budi – Sidarta postaje Buda

OVDE, A NE NEGDE DRUGDE

Lica:
Buda
Nekoliko učenika
Agnulimal, razbojnik
Kralj Prasendžit
Kralj Udajan kraljevstva Kaušambi
Magandija, njegova žena
Stražar
Ananda, Budin najdraži učenik

Scena I

(Buda sa svojim učenicima. Jedan učenik stoji)

Učenik: O Gospode, želim da propovedam tvoje učenje.
Buda: Naravno da možeš, ali bih voleo da ti prvo postavim nekoliko pitanja. Siguran sam da ćeš uspeti da odgovoriš na njih.
Učenik: Tvoja Milost je to zbog koje ču umeti da odgovorim na njih.
Buda: Reci mi, ako neko govori loše o tebi, šta ćeš onda uraditi?
Učenik: Moj Gospode, ostaću tih.
Buda: Reci mi, a ako te on udari, šta ćeš onda uraditi?
Učenik: Ja neću podići ruku na njega. Ostaću tih.
Buda: A ako on hoće da te ubije, šta ćeš onda uraditi?
Učenik: Ostaću tih. Ja znam da je smrt neizbežna. Svako mora da umre. I ja ću jednog dana morati da umrem. Neću prizivati smrt, ali je neću ni izbegavati.
Buda: Izuzetno sam zadovoljan tvojim odgovorima. Možeš da propovedaš moju filozofiju. Imaš moje blagoslove. (Svim učenicima) Danas bih voleo da prošetam po šumi. Oni koji žele da me prate, mogu da mi se pridruže.
(Svi učenici revnosno slede Budu.)

Scena II

(Buda i njegovi učenici su u šumi. Iznenada dolazi razbojnik po imenu Angulimal.)

Angulimal: Stani! Stani!
Buda: Već sam stao. Ti si taj koji se ne zaustavlja. Ubio si na stotine ljudi. Nosiš ogrlicu od njihovih palčeva oko vrata. Ja sam već stao; zauvek sam ukoren u beskrajnoj Svesti. Ali ti još uvek tumaraš svetom vitalnih želja i pokušavaš da razoriš svet. Ti još nisi došao dotle da se zaustaviš. Što se mene tiče, ja sam već u nepomičnoj tišini Neispoljenog.
(Angulimal izvlači nož i pokušava da rani Budu, ali Budina svetlost ga obuzima. On pada pred Budina stopala.)
Angulimal: O Buda, oprosti mi. Oprosti moje neznanje. Oprosti mi ono što sam uradio svetu i ono što sam sada hteo da uradim tebi.
Buda: Već sam ti oprostio. Oprostio sam tvoju prošlost, oprostio sam tvoju sadašnjost.
Angulimal: Ako je istina da si oprostio moju prošlost i sadašnjost, želim da to i dokažeš.
Buda: Kako želiš da ti pokažem?
Angulimal: Prihvati me za svog učenika. Ako me prihvatiš za svog učenika poverovaću si mi zaista oprostio, o Gospode.
Buda: Ti jesi moj učenik. Prihvatam te.

Scena III

(Buda je sa svojim učenicima. Ulazi kralj Prasendžit.)

Prasendžit: Učitelju, izvinjavam se što tako dugo nisam mogao da dođem. Moje telo je u palati, ali moje srce je sa tobom.
Buda: Jeste, sine moj, znam. Tvoje posvećeno srce težnje je ovde, ali tvom kraljevstvu je potrebno tvoje fizičko telo.
Prasendžit: Učitelju, svet je tako pokvaren. Ali tvoj san će jednog dana biti ispunjen i ovaj svet više neće znati za pažnju. Jednog dana svet će spoznati da želja uzrokuje patnju. Sada se ljudi još uvek svađaju, bore i ubijaju jedan drugog. Imam žalosnu vest za tebe: baš prošle nedelje razbojnik Angulimal, razbojnik, izbo je na smrt člana kraljevske porodice. Siguran sam da si čuo za Angulimala. Odsekao je desni palac sa ruke mog rođaka i sada ga nosi oko vrata. Koliko uporno se moji vojnici trude da ga zarobe! Ali taj kriminalac nikako neće biti uhvaćen. Ovo je veoma tužna vest za mene. Učitelju, molim ti se da nešto učiniš za mog rođaka u unutrašnjem svetu.
Buda: Svakako ću učiniti nešto za njega.
Prasendžit: Učitelju, siguran sam doći dan kada će i ubica kao što je Anguliman biti preobražen tvojom svetlošću i samilošću.
(Anguliman je sada učenik, sedi među drugim učenicima slušajući ovaj razgovor. On je sveže obrijan i nosi uobičajenu jednostavnu monašku odeću.)
Buda: Prasendžit, Angulimanov preobražaj se već odigrao.
Prasendžit: Kako? Kada? Gde?
Buda (pokazajujući na Anguminala): Evo Anguminala.
Prasendžit: Ovo je Anguminal? Onaj koji je ubio na stotine ljudi? Ovo je Anguminal? Ovo je ubica? Ja vidim svetlost oko njegovog lica! Kako je to moguće?
Buda: Njegov preobražaj se već odigrao.

Scena IV

(Kralj kraljevine Kaušambi- Udajan i njegova žena Magandija)

Udajan: Magandija, zašto uvek govoriš loše o Budi?
Magandija: Ja ga mrzim! Mrzim ga! Mrzim ga! On me je uvredio! Moram da mu se osvetim!
Udajan: Kako čudno, kako čudno! Od svih ljudi na svetu, baš Buda te je uvredio? Kako? Kada?
Magandija: Pre nego što sam se udala za tebe, neizmerno sam ga volela. Ali on je svirepo odbijao moju ljubav.
Udajan: Iznenađen sam. Siguran sam da je pažljivo odbacio tvoju ljubav, a ne svirepo.
Magandija: Pričaj ti šta hoćeš; za mene Buda nije čovek samilosti. On je za mene okrutan čovek. On stvara osećajnost u srcima drugih. On stvara uništenje u životima drugih.
Udajan: Ali sada kada si se udala za mene, zar nisi srećna sa mnom, draga moja?
Magandija: Jesam, ali uvreda je uvreda. Niti mogu da zaboravim Budinu uvredu, niti da je oprostim.
(Ulazi stražar)
Stražar (klanja se kralju i kraljici): Buda i njegovi učenici su željni da Vas vide, Vaše visočanstvo.
Udajan: Molim te uvedi Budu i njegove učenike. Tako sam srećan što je Buda došao u moju palatu.
(Stražar izlazi)
Magandija: Buda! Buda! Mi o vuku, vuk na vrata. Ne mogu da podnesem Budu. Uopšte ne mogu da ga podnesem! Ti ostani sa tvojim Budom, ali ja odlazim!
(Izlazi ljutito, usput lomeći vazu)
(Ulaze Buda i njegovi učenici. Udajan mu se duševno klanja)
Udajan: Buda, molim te sedi na tren.
Buda: Kralju Udajane, više volim da sedim na podu.
(Buda seda)
Udajan: Ako ti sediš na podu, onda i moje mesto mora da bude na podu, Gospode Buda. (Seda)
Buda: Deco moja, sedite dole. (Svi učenici sedaju.) A gde je kraljica?
Udajan: Ona je veoma zauzeta. Bojim se da neće moći da nam se pridruži.
Buda: Razumem, kralju Udajane. Ti ćeš neko vreme biti zauzet slušanjem mog duhovnog učenja, a ona će biti zauzeta vređajući me i proklinjući.
Udajan: O Buda, niko ne može ništa sakriti od tebe. Ti sve znaš.
(Buda se osmehuje.)
Ananda: O Gospode, zašto si došao u kraljevstvo Kaušambi gde je kraljica tako neprijateljski nastrojena prema tebi. Na našem putu do palate mnogo ljudi te ismevalo, vređalo i pretilo ti. Ti savršeno dobro znaš da je kraljica ta koja ih je podsticala u poslednjih nekoliko godina da pričaju i rade sve te nebožanske stvari protiv tebe.
Buda: Ananda, moj najodaniji učeniče, reci mi jednu stvar: ako odemo na neko drugo mesto i tamo nas vređaju, ako nas kritikuju i prete nam kao što su nam pretili u ovom kraljevstvu, šta bi ti onda predložio da uradimo?
Ananda: Gospode, trebalo bi smesta da odemo na neko drugo mesto.
Buda: A ako se i na novom mestu sretnemo s nekim problemom, šta bi trebalo da radimo?
Ananda: Onda bi, Gospode, trebalo da odemo na neko drugo mesto.
Buda: Ananda, ako se ista stvar dešava opet i opet, gde god da idemo, šta ćeš ti uraditi?
Ananda: Svaki put kad nas kritikuju i vređaju, mislim da bi trebalo da odemo na novo mesto da oprobamo svoju sudbinu.
Buda: O Ananda, najvoljenije dete, ako idemo od mesta do mesta sa idejom da nađemo bolje mesto za ispoljavanje Istine, nikud nećemo biti uspešni. Istina mora biti ispoljena tu gde jesmo, a ne negde drugde. Kad se Istina jednom ovde uspostavi, za tren oka Istina će biti svuda utemeljena. Ili ovde ili Istina nigde drugde neće biti utemeljena. Ponovo i ponovo moram da ti kažem Ananda, Istina mora da se vidi, oseti i ostvari unutra, a onda da se ispolji ovde na zemlji, gde god da smo, a ne negde drugde.

BUDDAM SARANAM GACCHAMI
(NALAZIM UTOČIŠTE U GOSPODU BUDI)

Lica:
Stražar
Devadata (Budin rođak i blizak Adžatašatruov prijatelj)
Adžatašatru (princ, kasnije kralj)

Dr. Džaivaka (lekar kralja Adžatašatrua)
Buda
Budini učenici

Scena I

(Palata kralja Bimbišare. Ulazi Devadata)

Stražar: Mogu li da znam koga tražite, gospodine?
Devadata: Da, molim vas idite i recite princu Adžatašatruu da je ovde njegov prijatelj Devadata.
(Stražar izlazi)
(Ulazi Adžatašatru)
Adžatašatru: Uđi, uđi. Tako sam srećan što te vidim.Devadata: Želim da me primiš privatno. Da li je to moguće?
Adžatašatru: Da, uđi u moju odaju, uđi u moju sobu. Tamo nema nikog.

Scena II

(Najlepša soba. Ulaze Adžatašatru i Devadata.)

Devadata: Adžatašatru, prijatelju moj, kaži mi iskreno: da li si ti na nekoga ljubomoran?
Adžatašatru: Ne bih rekao.
Devadata: Ja jesam. Tako sam ljubomoran na Budu. Ali moja ljubomora uopšte ne pomaže. On sada ima na stotine učenika, dok ja imam samo nekoliko. A čak i tih nekoliko učenika me napuštaju i odlaze njemu. Mrzim ga! Želim da ga ubijem!
Adžatašatru: O, sada mi izgleda da sam i ja na nekog ljubomoran.
Devadata: Ah, i ti si na nekog ljubomoran? Molim te reci mi na koga.
Adžatašatru: Ljubomoran sam na svog oca, kralja. Svako mu dodiruje stopala; svako ga obožava. On ima tako mnogo bogatstva i moći.
Devadata: Vidiš, imaš isto toliko razloga da budeš ljubomoran na oca, kao i ja na Budu. Ali mi lako možemo da rešimo tvoj problem.
Adžatašatru: Ako ti rešiš moj problem, ja ću takođe pokušati da rešim tvoj problem, Devadata.
Devadata: Adžatašatru, tvoj otac je star. Vreme mu je da se odmori i ode u penziju, ali ti starci se nikad ne povlače. Žele da do poslednjeg trenutka uživaju u svetu, žele da gospodare celim svetom. Ti si u svakom pogledu nadmašio svog oca. Ti imaš snagu; imaš noć. Samo baci starca u tamnicu i onda ćeš ti biti kralj. Možeš mirno i hrabro da vladaš njegovim kraljevstvom. Ko će te zaustaviti? Ja ću ti pomoći.
Adžatašatru: To je odlična ideja, odlična ideja! Uradiću tako. A kada postanem kralj, obećavam ti, Devadata, pomoći ću ti da ubiješ Budu.
Devadata: Naravno da nećeš zaboraviti svoje obećanje, Adžatašatru. Sada si princ, ali ćeš uskoro postati kralj. Uz pomoć mog saveta ti ćeš postati kralj.
Adžatašatru: Ja nisam nepošten čovek. Upamtiću tvoju pomoć. Želim da postanem kralj, a pomoću tvog saveta ispuniću svoju želju. Onda ću ja pomoći da se oslobodiš Bude.

Scena III

(Nekoliko meseci kasnije. Kralj Adžatašatru konsultuje svog lekara, dr. Džaivaku)

Adžatašatru: Zašto sam počeo da patim od svih mogućih bolesti i slabosti od kada sam po
kralj? Dok sam bio princ, uvek sam bio zdrav i snažan. Ali sada sam potpuno izgubio zdravlje. Da li je to od pritiska koji donosi moj pasao?
Dr. Džaivaka: Ne, kralju, nije to uzrok vaše patnje.
Adžatašatru: Zašto, onda, patim?
Dr. Džaivaka: Vaša slabost, kralju, je psihološka. Vi imate unutrašnju slabost.
Adžatašatru: Kakvu unutrašnju slabost? Šta podrazumevate pod unutrašnjom slabošću, dr. Džaivaka? Kako ćete me izlečiti?
Dr. Džaivaka: O kralju, ja neću biti u stanju da Vas izlečim, jer vaša bolest nije fizičke prirode. Vaša bolest je mentalna, psihološka, duhovna. Jedino Buda može da Vas izleči.
Adžatašatru: Buda? Gospod Buda? Da li znate da smo Devadata i ja bliski prijatelji, najbliskiji prijatelji?
Dr. Džaivaka: Da, znam to. Znam i da Vam je Devadata pomogao da postanete kralj.
Adžatašatru: Svakako da mi je pomogao. A ja sam njemu obećao da ću mu pomoći da se oslobodi Bude.
Dr. Džaivaka: I to sam čuo. Potpuno sam svestan toga.
Adžatašatru: Zašto mi onda kažete da Buda može da me izleči? To nije moguće.
Dr. Džaivaka: O kralju, da li želite da Vam kažem istinu, ili želite da Vam laskam? Ni jedan običan lekar ne može da Vas izleči. Jedino Buda Lekar može da Vas izleči. Vaše srce je izuzetno čisto. Vaše srce se oseća bedno zbog onog što učiniste svom ocu i zbog onog što ste činili Budi, nedužnom Budi, svetlosti sveta. Jednom ste zakotrljali veliki kamen prema njemu dok je meditirao sa svojim učenicima, ali kamen je promenio pravac pre nego što ga je udario. Drugom prilikom poslali ste pobesnelog slona da ga uništi. Ali Buda je samo pogledao slona i on je pao na kolena pred njim. Podbadani od strane Devadate, na različite načine ste pokušavali da ga ubijete, ali svaki put ste doživeli neuspeh i uvek ćete doživeti neuspeh. Buda je ostvario najvišu istinu. Vaše srce plače za najvišom istinom. To je vaša bolest, bolest Vašeg duhovnog srca. Ako zaista želite da budete izlečeni, idite Budi. On je Božanski lekar, Svevišnji Lekar. Osim Bude, nikona ovom svetu Vas ne može izlečiti. On može i izlečiće Vas.
Adžatašatru: O ljudski lekaru, šaljete me Božanskom Lekaru. Zahvalan sam Vam. Moj život vitalnih želja je završen. Moj život težnje duše počinje Vašim božanskim savetom.
Dr.Džaivaka: Vaša duša je više nego spremna da prihvati Budinu svetlost. Budina beskrajna svetlost će preobraziti Adžatašatrua, kralja neznanja, u Adžatašatrua, svetlost besmrtnog blaženstva.

Scena IV

(Buda i stotine učenika. Ulazi kralj Adžatašatru. Svi učenici su uzbuđeni. Adžatašatru se prostire pred Budom.)

Adžatašatru: O Gospodaru sveta, zbog našeg ogromnog neznanja, moj prijatelj Devadata i ja smo nekoliko puta pokušali da te ubijemo, ali smo pogrešili, jako smo pogrešili. Danas sam ja kod tvojih uzvišenih stopala, da me smesta ubije tvoje sunce mudrosti.
Buda: O kralju…
Adžatašatru: Učitelju, ja nisam tvoj kralj. Ti si kralj mog srca i duše. Ti si Gospodar mog srca i duše. Ja sam tvoj nedostojan rob.
Buda: Ti nisi moj rob, ti si moj sin, moj izabrani sin. Sunce moje samilosti oprašta tvoju noć neznanja. Sunce moje mudrosti prosvetljuje, oslobađa i obesmrćuje plač tvog srca.
(Ulazi Devadata. Pada pred Budina stopala.)
Devadata: Sidarta, kad smo nas dvojica bili veoma mladi, borio sam se sa tobom oko posedovanja jedne ptice. Snaga mog razuzdanog, nebožanskog vitala morala je da se preda snazi tvog svevolećeg srca. Ti si osvojio pticu. Rekao sam ti da ću jednog dana snagom svoje vitalne ljubavi pobediti snagu ljubavi tvog srca. Od tada sam pokušavao na hiljadu načina da te ponizim, da uništim tvoju misiju i da te ubijem, ali nisam uspeo. Tada si mi oprostio, o Sidarta. O Buda, sada moj besraman život očajnički moli za tvoj oproštaj.
Buda: Devadata, oprošteno ti je.
Devadata: O Buda, ako si zaista oprostio ovom neljudskom stvorenju, onda mi, iz tvoje beskrajne darežljivosti, učini još jednu uslugu. Tvoje samilosno srce je preuzelo brigu o toj nedužnoj ptici. Sada ti se molim da preuzmeš brigu o ptici koja plače i krvari unutar mog srca. Takođe ti se molim da preuzmeš brigu o njenom kavezu, ovom telu.
(Devadata tri puta peva.)

Buddham saranam gacchami
Dhammam saranam gacchami
Iangham saranam gacchami

Nalazim utočište u Budi.
Nalazim utočište u Darmi.
Nalazim utočište u Redu.

ŠARIPUTRA, TI SI BUDALA

Lica:
Buda
Šariputra, učenik

(Buda i njegov učenik Šariputra)

Šariputra: O Gospode Buda, siguran sam da si ti najveći od svih duhovnih Učitelja. Niko pre tebe nije dostigao tvoju visinu, niti će iko posle tebe biti tebi ravan. Ti si bez premca. Niko se nije ni približio tvom ostvarenju, niti će se iko ikada približiti tvom ostvarenju
Buda: Šariputra, kako znaš da nikada pre mene niko nije dostigao ono što sam ja dostigao? I kako znaš da me niko neće nadmašiti u budućnosti? Kako možeš da daješ takve izjave? Znaš li ti išta o prošlosti? Znaš li išta o budućnosti?
Šariputra: O Gospode, ja ne znam ništa o prošlosti niti o budućnosti, ali znam sve o tebi.
Buda: Šariputra, ti si budala. Ti znaš vrlo malo o meni. Duhovnog učitelja mog kalibra niko na zemlji ne može u potpunosti da shvati. Ti vidiš moju spoljašnju istoriju, moj spoljašnji život. Ali moj ututrašnji život ne vidiš, njega ne možeš da vidiš. U svom spoljašnjem životu možda radim deset stvari dnevno. U svom unutrašnjem životu radim na milione stvari svakodnevno. Unutrašnji život duhovnog Učitelja uvek će ostati tajna. Spoljašnji život Učitelja može da se vidi, ali ne uvek i da se shvati. Veoma često on će biti pogrešno shvaćen. Dakle, Šariputra, o mom spoljašnjem životu praktično ništa ne znaš, a o mom unutrašnjem životu uopšte ništa ne znaš.
Šariputra: Tačno da ja ništa ne znam. Ali znam ko si ti. Ti si moje oslobođenje i moje sve.
Buda: Šariputra, ne misli na prošlost. Ne misli na budućnost. Misli samo na sadašnjost. Prošlost smo ostavili za sobom. Budućnost još nije nastupila. Beskorisno je misliti o stvarima koje smo ostavili za sobom, a jednako je beskorisno misliti o stvarima koje se još nisu dogodile. Zaboravi na prošlost. Zaboravi na budućnost. Misli samo na sadašnjost. Danas moraš da težiš. Danas moraš da ostvariš. Danas moraš da ispoljiš. Danas moraš da pobediš sve svoje želje. Danas moraš da izneseš na površinu svu svoju težnju. Danas moraš da postaneš ono što iznutra jesi, svetlost. Danas moraš da daš svetu u izobilju ono što zaista jesi, svetlost.

BUDA I ANANDA

Lica:
Buda
Ananda, njegov najdraži učenik
Nekoliko bliskih prijatelja

Buda: Ananda, ja sam sada starac. Imam osamdeset godina. Ananda, pedeset godina sam podučavao i propovedao. Došlo je moje vreme da odem sa ovoga sveta. Slab sam. Bolestan sam. Čitavo moje telo je iscrpljeno, Ananda. Ovo telo ne može više da služi ovde na zemlji.
Ananda(lijući suze): Ne, Učitelju, ne. Ti treba da ostaneš što više vremena sa nama. Samo tvoje prisustvo je veliki blagoslov za čovečanstvo. Ova Sanga još nije dobro utemeljena. Sangi je potrebno tvoje fizičko prisustvo.
Buda: Ananda, da li hoćeš da kažeš da Sanga očekuje nešto novo od mene? Da li hoćeš da nisam jasno govorio ono što sam imao da kažem o ovoj Darmi? Ništa nisam krio od vas, ljudi. Nikad nisam pokazivao nikakav znak uzdržanosti, niti ravnodušnosti. Osim toga, nikad nisam mislio da bi trebalo da upravljam i nadgledam Sangu i da će ona zauvek zavisiti od mene. Zašto bi onda trebalo da ostanem? Zašto da budem još duže upleten u aktivnosti Sange? Ananda, od sad budi sam sebi dovoljan. Imaj veru u sebe. Vodi duhovni život. Ostvarićeš najvišu Istinu. Jedino onaj koji sledi Darmu, onaj ko nalazi utočište u Darmi, on i niko drugi, ući će u svet blaženstva.
Ananda: O Gospode Buda, to što kažeš je savršeno tačno, ali naša srca ne mogu da žive bez tebe. Potreban si nam. Večno ćeš nam biti potreban.
Buda: Andanda, ja sam tebi potreban. Ti si meni potreban. S druge strane, Istini smo večno potrebni obojica. Ja sam večno potreban Istini u svetu Onostranog, a isto tako si ti potreban Istini ovde na zemlji. Moj život je došao do kraja. Sva iskustva sveta nudim svetu. Juče sam jeo u Čundinoj kući. Od tada se osećam još slabije, ali ne želim da te uverim da slabost nije izazvana njegovom hranom. Ja postim, istina je, ali to uopšte nije njegova krivica. On mi je samo dao hranu s najvećom ljubavlju i posvećenošću. Kad umrem, niko ne bi trebao njega da krivi. Dajem mu moje najdublje blagoslove. Pre nego što sam se prosvetlio, pre nego što sam postao Prosvetljeni, Sudžatina hrana mi je pomogla da preživim na zemlji. Njena hrana mi je omogućila da meditiram. A sada mi Čundina hrana pomaže da uđem u najvišu Nirvanu. Ne pravim razliku između Sudžatine hrane i Čudnine hrane. Svaka je poslužila svojoj sopstvenoj svrsi.
(Ulazi nekoliko bliskih učenika)
Ananda: Gledajte! Gledajte! Danas je čitavo Budino telo preplavljeno svetlošću. Ovakvu svetlost nikada do sada nismo videli oko njega. Kakva nebeska svetlost!
Učenici: Da, Gospode, danas vidimo nešto potpuno novo u tebi, nešto što nismo videli nikada pre. Čitavo tvoje lice je preplavljeno svetlošću i blaženstvom.
Buda: Ananda, današnji dan me podseća na dane koje sam proveo u podnožju Bodi drveta. Neposredno pre nego što sam ušao u Nirvanu, ovo telo je posedovalo istu svetlost, isto blaženstvo. Danas je ovo telo još jednom preplavljeno svetlošću i blaženstvom. Vi to po prvi put vidite. Ali ja to vidim po drugi put. Ovaj dan se bliži kraju, a zajedno sa njim i moje zemaljsko putovanje. Zbog toga svi vi vidite tu svetlost u meni i oko mene.
(Ananda brizne u plač i sprema se da ode)
Buda: Ananda, ostani ovde. Ne idi. Moj život se sada meri minutima. Ananda, ne plači za mnom. Svima vam kažem da ne plačete za mnom. Ananda, više puta sam ti rekao da je na zemlji sve prolazno. Ovde ništa nije večno. Sve što se rodi mora i da umre.
Služio si me, o Ananda, najposvećenije, najduševnije i zato ti dajem svoje poslednje blagoslove. Obnovi svoju unutrašnju snagu i dobićeš oslobođenje. Dobićeš oslobođenje kad za to dođe vreme. Moje duhovno putovanje započelo je odricanjem i samilošću i danas, na kraju mog putovanja, dajem svetu istu poruku: odricanje i samilost. O Ananda, ne tuguj.
(Buda umire)

Odlomci iz knjige: Sri Chinmoy “Siddharta becomes the Buddha”, Agni press, 1973.

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *