Nalagiri je bio slon, s velikim kljovama. I surov. Ogroman, silovit, neobuzdan, koji se razlikovao od drugih slonova kao što se neukroćeni pastuv razlikuje od dečjeg ponija.
Uprkos opasnosti, kralj Ađatasatru veoma je držao do ugleda, koji je dolazio od posedovanja i jahanja Nalagirija. Pored toga, pričalo se da su suparnički kraljevi oklevali da napadnu njegovo kraljevstvo iz straha da će morati da se suoče sa Nalagirijem u borbi.
Devadata, Budin rođak, iako monah, bio je ponosan, surov i sebičan. Poput Nalagirija, bio je nedisciplinovan. U svom traganju za moći, Devadata nije znao za granice, pa je čak nasrtao – služeći se kurtizanama, otrovom i ubicama – na Budin život.
Međutim, svi ti pokušaji završavali su se neuspehom. Ali Devadata je i dalje istrajavao, premećući po mozgu u potrazi za nekim konačnim, pouzdanim planom. Jednoga dana na um mu pade plan, toliko jednostavan ali tako savršen, da se on rasplaka od radosti. “Nalagiri će biti moj izaslanik!” – povika Devadata. “Napiću to čudovište, izludeti ga bukom i kopljima, i pustiti ga na Budinu stazu. Savršeno, nekažnjivo ubistvo izvršiće se samo od sebe!”
Iz tih stopa on odjuri do kraljevskih slonovskih štala kralja Ađatasatre. Tamo Devadata naiđe na čoveka koji je grabuljama čistio dvorište od mokre slame i slonovskog izmeta. “Prijatelju”, reče mu Devadata, “potreban mi je čovek koji želi da se uzdigne u ovom svetu, čovek koji je voljan da iskoristi zlatne prilike koje sudbina nudi.” “Nastavi”, odgovori taj čovek. Devadata se nasmeši. “Prijatelju”, nastavi on, “imam jedan problem. Rođak, omamljen vlašću, neće da deli dizgine svoje uprave. Ako bi hteo da mi pomogneš, tvoj zadatak bi bio jednostavan. Napuni Nalagirijevo korito vinom i pusti Nalagirija da se napije. Pusti neka se vatra u toj zveri stiša, tako da se on smiri. A onda ga oslobodi iz njegovog ropstva. Da, u pravom trenutku ga pusti da upozna slobodu. Oslobodi ga njegovih lanaca, a on će me osloboditi moga problema. Razumeš?” “Nisi li ti Devadata, Budin rođak?” Devadata se pokloni. “U tvojoj službi.” “To se može pokazati skupim.” Devadata se ponovo nasmeja. “Prijatelju”, uzvrati on, “kraljevi čekaju na mene. Žene, zlato, drago kamenje – samo kaži šta želiš i imaćeš to. Nemoj se plašiti. Tvoja sudbina je odlučena. Uskoro ćeš po poslednji put gledati zemlju prekrivenu slonovskim izmetom. Dovedi prijatelje, t njih ću rešiti njihovih nevolja.” I tako oni skovaše plan.
Sledeće noći, u rane predjutarnje sate, šestorica ljudi unesoše tri velika, glinena krčaga u Nalagirijevu štalu. Nlagirijeve uši poviše se napred kad ču tečnost kako pljuska u njegovo korito. On podignu surlu I, namirlsavši sladak miris, on krenu napred, dok mu je lanac zveketao. A onda poče da pije. Tečnost je bila slatka, slatka kao cveće, slatka kao šećerna trska.
Nalagirijeve oči omekšaše, kapci mu se spustiše na pola, i prošaraše se zlatnim mrljama. Surla poče da mu se ljulja tamo-amo. Uši počeše da trtu se klate. Velika životinja poče polako da se njiše, prvo na jednu, a onda na drugu stranu. On podiže jednu zadnju nogu, a onda prednju. Onda poče da mrmlja kao da peva sam sebi neku davno zaboravljenu, tihu, slonovsku uspavanku.
Čistač štale posmatrao je iz senke ulaznih vrata. Tama oko njega polako se rasvetli. Toplota dodirnu njegov vrat, a senka se ispruži ispred njega kada sunce uspuza na zid palate. Bilo je vreme. Čistač štale podiže koplje i, dajući znak ostalima da ga slede, on se odšunja ka mestu na kome se Nalagiri ljuljao i mrmljao u mraku. Svi su se bili napili palminog vina, i vazduh je bio bolesno sladunjav od njegovog mirisa. Sada su bili spremni, čučeći na svom mestu, direktno iza Nalagirija. Oči su im se sijale od pohlepe i vina, uzbuđenja i straha.
“Sada!” – uzviknu čistač štale i oni svi uglas povikaše. Cimbala se prolomiše. Bubnjevi zatutnjaše. Koplja se zabodoše. Nalagiri ispusti divlji, mahniti, neskladni krik trubeći toliko glasno i toliko pištavo da se zidovi štale zatresoše a trunke od slame podigoše se u vrtoglavim, zagušljivim oblacima.
Tada Nalagiri jurnu na svoje mučitelje, ispruživši svoju surlu i kljove ne bi li dopro do njih i uništio ih. Ljudi, prestrašeni, dadoše se u beg. Ali lanci izdržaše. I tada se ljudi, oslobođeni svoga straha, nasmejaše i razljutiše. Jedan podignu neki zupčast kamen i baci ga tako da on udari sa snažnim tras! u ispupčeni svod Nalagirijevog čela. Oni se ponovo nasmejaše. Nalagirijeve oči bljesnuše užarenom vatrom. U svom gnevu, on poče mahnito da trubi i rije zemlju svojim kljovama. Ali ljudi, ohrabreni vinom i oslanjanjući se na snagu lanaca, pritrčaše otpozadi i izbodoše slona svojim kopljima. Nalagiri ponovo kriknu i navali. A ljudi otrčaše iza njega. Opet se prolomiše cimbala. I ponovo vrhovi kopalja probiše nežne nabore Nalagirijeve kože.
“Dosta!” – povika čistač štale. “Skinite reze sa kapija! Pustite Nalagirija napolje na ulice!” Ali beše prekasno. Nalagiri u svojoj pomami skupi snagu na koju oni nisu računali.
Kriknuvši, Nalagiri se baci napred. Lanci popustiše. I on jurnu, dok su ga slomljeni lanci šibali po člancima poput goniča. U svom besu, on navali pravo na svoje mučitelje i stiže ih još u štali. On ih zgnječi glavom i proburazi ih svojim kljovama. Kleče na njih, gnječeći ih u blato, izmet i slamu. Nabijao ih je u zemlju, sve dok od njih ni je ostala samo krvava pena. Onda stavi surlu u usta i, u svojoj raspomamljenosti, snažno zatrubi. Tada Nalagiri, poput nekog demona neizrecive snage, sravni sa zemljom i dalje zatvorene kapije i stušti se napolje u rane jutarnje ulice. Dok je Buda polako hodao ulicama toga grada sakupljajući milostinju za svoj jutarnji obed, on ču krike, vriske. Gomile navališe pokraj njega, jureći kroz ulice. “Bežite, učitelju!” – povikaše oni. “Bežite! Nalagiri je na slobodi i pobesneo je!”
Uz veliku lomljavu greda i dasaka, obližnji zidovi se srušiše. Začu se snažna tutnjava građevinskog materijala, kamena i cigala, koje su se rušile i lomile. Crni oblak guste prašine i dima se podiže. Uz snažno lupanje krilima, jata kreštavih ptica počeše da se kovitlaju po nebu. Stoka zarika u užasu. A iznad svega toga uzdiže se divlje trubljenje Nalagirija koji je divljao u svojoj pomami.
Buda krenu ka zvucima razaranja. Na bezbednoj razdaljini iza njega sada se bila okupila velika gomila muškaraca, žena i dece. Mnogi su se takođe bili okupili na krovovima i balkonima da bi videli šta će se desiti kada se susretnu Nalagiri i Buda.
Ananda, Budin pratilac i rođak, hodao je pokraj njega. On je već bio odlučio da će se, kada strašni trenutak dođe, ori baciti pred Nalagirija da bi tako spasao Budu.
Dok su se oni približavali mestu na kome je Nalagiri divljao, u gomili zavlada muk. Oni na krovovima takođe ućutaše. Sada je sve što se čulo bio Nalagiri u svom besu.
Buda zastade. Na kraju ulice Nalagiri navaljivao je na već razrušeni zid od cigala. Podigao je jedan polomljen krevet i bacio ga u vazduh. Slomljena kola, posuđe, stolovi i stolice ležali su na tlu. Telo jednog bika, slomljenog vrata, ležalo je zgužvano pored jedne polurazrušene kuće.
“Dođi Nalagiri. Dođi prijatelju”, pozva ga Buda.
Nalagiri okrenu glavu ka toj novoj pretnji. On podiže svoju surlu, njuškajući prašinom ispunjen vazduh. A onda, divlje trubeći, on navali.
Gomile, vrišteći, sumanuto se razbežaše. Čak i monasi razbiše redove i pobegoše, dok su njihove narandžaste odore lepršale poput velikih, uspaničenih leptirova oko njih. Ali Buda stajaše nepomično, dok Ananda, silno se boreći sa svojim rastućim strahom, osta pored njega.
Nalagiri, nalik velikom crnom oblaku, sa svojim kljovama koje su se blistale poput munja, stušti se ka njima. Buda se nasmeši i, savetujući Anandi da ostane gde je, zakorači napred i reče: “Dobro, Nalagiri, s obzirom da tražiš, onda ćeš i naći.” 1 on uputi beskrajnu nežnost u Nalagirija, izgubljenog i usamljenog u svom ludilu.
Poput senke vetra koji punom brzinom juri preko povinutih vlati trave, poput belog, svetlucavog talasa koji se širi duž obale, poput slabo vidljivog okretanja i kovitlanja u sunčevoj svetlosti, poput talasanja vrelog vazduha nad kaldrmisanim putevima, nešto jurnu prema Nalagiriju i konačno se slomi o stenu njegovog čela.
Nalagiri se zatetura i uspori. On zamahu ušima napred nazad. Poče da uzdiže surlu levo-desno, njuškajući, pretražujući vetar. Zakorači nesigurno – čas ovamo, čas onamo – kao neko ko je izgubljen ili zbunjen. Vatra u njegovim očima utihnu. Suze ovlažiše njegove duge trepavice i skotrljaše se niz debelu sivo-crnu naboranu kožu.
“Dođi, Nalagiri, dođi prijatelju”, ponovi Buda glasom slatkim kao med.
I Nalagiri, ispružene surle, poluzatvorenih očiju, slepo se zatetura napred. On krenu napred kao izgubljeno dete koje je čulo majku da ga pozove, kao tele koje traži vime.
Buda pruži ruku i nežno dodirnu povijeni, debelom kožom prekriveni, čekinjasti vrh surle.
Svaka dlaka na Nalagirijevom telu stajala je nakostrešena. Oči mu behu širom otvorene, okrenute nagore. Njegova kolena se poviše i polako, nalik velikoj planini koja tone u more, nalik planini peska koja polako nestaje na plimi, Nalagiri kleknu pred Budom, uzdahnu jedanput i položi svoju veliku glavu s kljovama na zemlju.
“Patnja, prijatelju Nalagiri”, reče mu Buda, blago milujući veliko ispupčenje na Nalagirijevom čelu, “jeste stanje u kome se nalazi sve što živi. Ali postoji Put koji vodi s one strane patnje. Nastavi da ideš, prijatelju, bez zlih misli prema bilo kom živom stvoru. Onda će se tama podići. Ustani sada, Nalagiri, i ostani s mirom.”
Na to se Nalagiri podiže, i zabacivši surlu iza glave, zatrubi kraljevski pozdrav. Nakon toga on mirno stade, polako mašući surlom i repom, sve dok njegov preplašeni gonič ne istupi i odvede ga natrag u kraljevske štale.
Tada ljudi zaklicaše, bacajući marame, novčiće i cveće u vazduh. Muzičari udariše po bubnjevima i glasno zasviraše flaute i frule. Kralj lično dojuri sa balkona palate i uskliknu: “Danas smo videli čudo kojem nema ravna. Buda je, bez oružja i sile, zaustavio Nalagirija u n jegovom divljanju. On je smirio srce te velike životinje. Zato hajde da to proslavimo! Svi oni koji su danas pretrpeli gubitke, čak i oni koji su izgubili i najmanje zrno pirinča, neka istupe napred da prime obeštećenje iz mojih ruku. Večeras, o ti Svetom Slavljeni, večeraj sa mnom u palati. Govori, a ja ću te večeras slušati! Na današnji dan cvet vere rascvetao se u mom srcu!”
U jednoj od obližnjih ulica, jedno usamljeno ljutito lice virilo je iz senki. Bio je to Devadata. U jednom trenutku, zidovi njegovog ponosa se srušiše, pa se i on takođe s čuđenjem zagleda u taj neverovatan prizor. U tom trenutku, jedna iznenadna, nekoltrolisana pobuda javi mu se u srcu, pobuda da jurne napred i da, zajedno sa Nalagirijem, nađe mir. Ali ne, on ne htede da joj se povinuje. Obmotavajući svoju odoru još čvršće oko sebe, on se povuče još dublje u senke.
Buda opazi taj mali pokret i rastuži se. Međutim, u isto vreme, on takođe vide da će jednog dalekog dana, nakon silnih vekova, i sam Devadata zauvek iskoračiti iz mraka. Nakon bezbrojnih kalpi u najdubljem paklu, on će se dići, konačno vratiti samom sebi, i biti Buda.
I tako, s vernim Anandom pokraj sebe i usred velike radosne buke naroda, Buda krenu kroz grad ka palati svoga domaćina, kralja.
Šri Činmoj
Dodajte komentar