Šri Aurobindo biografija

Šri Aurobindo je rođen u Kalkuti, 15. avgusta 1872. Njegov otac, indijski doktor koji je radio za britansku vladu, želeo je da mu sinovi dobiju britansko obrazovanje i, kada je Aurobidu bilo sedam godina, poslao ga je u Englesku, zajedno sa još dvojicom braće, naglašavajući da svu trojica njegovih sinova treba držati što dalje od indijskog uticaja.
Mladi Aurobindo bio je briljantan učenik, uvek među najboljima, i najveći deo vremena zahvaljujući svojim izvanrednim rezultatima, primao je školarinu. Pohađao je Školu Svetog Pavla, jednu od najboljih svog vremena, a zatim je studirao na Kembridžu. Kada se 1893. vratio u Indiju, govorio je savršeno engleski, grčki, framcuski, nemački i italijanski, i perfektno vladao latinskim, ali je znao vrlo malo o Indiji. Dok je još bio u Engleskoj, dobio je posao kod jednog od indijskih prinčeva, Gakvora iz Barode, i pošto se vratio u Indiju, radio je u Barodi 12 godina kao profesor, kao Gakvorov privatni sekretar i, konačno, kao zamenik direktora Baroda koledža. Tokom ovog perioda, Šri Aurobindo je duboko uronio u indijsku kulturu i naučio sanskrit, kao i nekoliko savremenih indijskih jezika. Iako je postao izuzetno fluentan u svom maternjem jeziku, bengaliju, ipak mu je engleski ostao bliži, i na njemu je napisao sva svoja glavna dela. Što je više upoznavao indijsku tradiciju, to je više raslo njegovo obožavanje indijske kulture, i postajalo mu je sve jasnije da Indija ne može ispoljiti svoje pune potencijale sve dok je pod stranom okupacijom. Interesantno je da u to vreme ovo uopšte nije bio popularan stav: indijska elita onog vremena u potpunosti je prihvatala ideju o engleskoj kulturnoj superiornosti, i Aurobindo je bio prvi indijski intelektualac koji se usudio da javno kaže da potpuna nezavisnost od Velike Britanije treba da bude osnovni cilj indijske politike. Kako je njegovo političko angažovanje raslo, postajalo je sve nezgodnije da radi za poslodavca čija delatnost u potpunosti zavisi od Britanskog odobrenja i podrške. Napustio je posao u Barodi 1906. i preselio se u Kalkutu, gde je ubrzo postao jedan od najglasnijih vođa političkog pokreta za indijsku nezavisnost. Njegovi spisi često su ga dovodili u konflikt sa britanskim vlastima, ali je, budući da je vrlo vešto birao reči, više puta je izbegao hapšenje.
Tokom posete Barodi 1907, Aurobindo je pohađao privatne časove joge kod učitelja po imenu Baškar Lele. Aurobinda nije interesovalo lilčno oslobođenje, ali je iz iskustva zanao da pranajama može povećati mentalnu energiju, utišati um i povećati mentalnu jasnoću, i nadao se da će mu joga pomoći da razvije psihičke kapacitete koje bi stavio u službu političkog delovanja. Za samo tri dana, pod Leleovim vođstvom, uspeo je da potpuno i permanentno utiša svoj um. Ubrzo zatim postigao je realizaciju tihog, bezličnog Bramana. Ovo nije bilo kratkotrajno iskustvo, već ostvarenje unutrašnjeg mira i tišine koje se nikada više nije izgubilo. Ostvarenje tihog Bramana u kome se čitav svet pojavljuje kao nerealan nipošto nije bilo ono što je Aurobindo očekivao od joge, isto kao ni njegov instruktor Lele, koji je imao iskustva sa ličnim aspektom Božanskog. Tokom nerednih nedelja, Lele je Aurobinda I dalje podučavao kako da se osloni na svoj unutrašnji život u spoljašnjim političkim aktivnostima, ali posle toga njihovi putevi su se razišli. Prisustvo tihog Bramana nikada nije napustilo Aurobinda, iako je ostvario Božansko i kroz mnogo drugih aspekata. Interesantno, sve ovo dešavalo se tokom jednog od najaktivnijih perioda u njegovom političkom angažovanju, dok je bio na vrhuncu svog političkog uticaja, i omoguićilo mu , prema njegovim sopstvenim rečima, da organizuje politički rad, drži govore, uređuje časopis i piše članke, sve iz potpuno tihog uma.
U međuvremenu, njegov mlađi brat Barin bio je umešan u bombaški napad, poznat kao “Aliporski slučaj”, nakon čega je i Aurobindo uhapšen pod sumnjom da je učestvovao u organizaciji. Godinu dana proveo je u zatvoru, od vlasti označen kao “najopasniji čovek u Britanskoj imperiji”. Ova godina imala je neočekivane efekte – vreme provedeno u zatvoru Aurobindo je iskoristio da se intenzivno bavi meditacijom i jogom. Pokazao je začuđujuće malo interesovanja za ishod svog slučaja, budući da je u međuvremenu ostvario i lični aspekt Svevišnjeg, jasno videći Njegovo prisustvo u svemu i svakome oko sebe. Iznutra je primao instrukcije od Vivekanade i Šri Krišne, kao i uveravanje da će biti oslobođen, što se kasnije i desilo. Po izlasku iz zatvora, još dve godine ostao je u Kalkuti, nakon čega se povukao iz političkog života i fokusirao isključivo na jogu, ubeđen da je oslobođenje Indije samo pitanje trenutka. Preselio se u Pondičeeri 1910. godine, budući da je u to vreme Pondičeri bio francuska enklava. Nameravao je da se tamo zadrži samo par godina, ali je ostao do kraja svog života, 1950. godne.
U Pondičeru je oko njega polako počela da se okuplja grupa učenika koji su ga smatrali svojim Guruom, i s godinama, ova organizacija je rasla, privlačeći sve veći broj iskrenih tragalaca, rezultirajući ašramskom zajednicom danas poznatom pod nazivom Aurovil.
Godine 1914. Ašram je posetio francuski par, Pol Ričard i Mira Alfasa, koja je u Aurobindu odmah prepoznala izuzetnu duhovnu visinu. U međuvremenu, počeo je Prvi svetski rat, i par se vratio za Francusku. Pol Ričards i Mira Alfasa vratili su se u ndiju 1920. godine. Za Pola je bilo teško da prihvati Aurobinda kao duhovnog vođu, i uskoro je otišao, ali je Mira ostala. Postepeno je preuzimala sve veću ulogu u životu ove zajednice koja se formirala oko Aurobinda. U početku, bila je jednostavno najnapredniji učenik od svih, ali je vremenom Šri Aurobindo počeo da je oslovljava sa “”Majka” zbog njene potpune identifikacije sa Sakti, majčinskim aspektom Božanskog. Često je naglašavao da su u svojoj svesti i realizaciji oni suštinski potpuno jedno, i da se razlikuju samo njihove spoljašnje uloge u ispoljavanju Božanskog. Posle 1926. Šri Aurobindo se potpuno povukao u mali stan na prvom spratu, retko se pojavljujući napolju i ostavljajući Majci celokupnu brigu o ašramu. Sledeće 24 godine proveo je na taj način, pišući i retko razgovarajući bilo sa kim. Učenici su mogli dag a vide 3-4 puta godišnje, za vreme “daršana” (blagoslova u tišini). Za ovo vreme, mnogo je pisao, odgovarajući na pisma učenika do najsitnijih detalja. Objavljeno je oko 5000 njegovih pisama. Napisao je mnogobrojna dela, među kojima su najvažnija: ep Savitri (jedan od klasika svetske književnosti), Božanski život, Eseji o Giti, Sinteza Joge i mnoga druga. Njegovo celokupno književno delo dostupno je na linku: http://www.sriaurobindoashram.org/ashram/sriauro/writings.php
Šri Aurobindova Integralna joga zasnovana je na transformaciji grubog i fragmentarnog ljudskog načina razmišljanja, viđenja i osećanja u duboku i široku duhovnu svest , na integrisanju unutrašnjeg i spoljašnjeg postojanja, kao i na transformisanju običnog ljudskog života u božanski život.
Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost (1943) i Nobelovu nagradu za mir (1950) zbog svog neizmernog doprinosa na polju književnosti i duhovnosti. Na dan njegovor rođendana, 15. avgusta 1947. Indija je dobila nezavisnost.
Telo je napustio 5.decembra 1950. godine.