Delo Šri Aurobinda Šri Aurubindo

Šri Aurobindo – delo Ispoljenje Naduma na Zemlji

Nadum i Život Božanski

Božanski život na Zemlji, ideal koji smo postavili pred sebe, može doći samo putem duhovne promene našeg bića i radikalne i temeljite promene, evolucije ili revolucije naše prirode. Otelovljeno biće na Zemlji bi moralo da se izdigne iz dominacije koju nad njim imaju velovi uma, života i tela u punu svest i posedovanje svoje duhovne stvarnosti, a njegova priroda bi takođe morala da bude podignuta izvan svesti i moći svesti svojstvene mentalnom, vitalnom i fizičkom biću u veću svest i veću moć bića i veći i slobodniji život duha. Ono ne bi izgubilo ove ranije velove, ali oni više ne bi bili velovi ili nesavršeni izrazi, već istinska ispoljenja; oni bi bili promenjeni u stanja svetlosti, moći duhovnog života, sredstva duhovnog postojanja. Ali to opet ne bi moglo da bude ako um, život i telo ne budu preuzeti i preobraženi od strane stanja bića i sile bića superiornije od njih, moći Naduma onoliko iznad naše nepotpune mentalne prirode koliko je i ona iznad prirode životinjskog života i žive Materije, koliko je ona neizmerno iznad puke materijalne prirode. Nadum je u svojoj samoj suštini svest istine, svest uvek slobodna od Neznanja koje je osnova našeg sadašnjeg prirodnog ili evolutivnog postojanja i iz koga priroda u nama pokušava da stigne do znanja sebe i znanja sveta i ispravne svesti i ispravne upotrebe našeg postojanja u univerzumu. Nadum, pošto je on svest istine, ima ovo znanje inherentno u sebi i tu moć istinskog postojanja; njegov tok je prav i može da ide direktno do svog cilja, njegovo polje je široko i može se čak načiniti neograničenim. To je zato što je sama njegova priroda znanje: on ne mora da stiče znanje već ga poseduje po sebi; njegovi koraci nisu iz nepoznavanja ili neznanja u neku nesavršenu svetlost, već od istine do veće istine, od ispravnog opažanja do dubljeg opažanja, od intuicije do intuicije, od prosvetljenja do potpune i beskrajne svetlosnosti, od rastuće širine do krajnjih prostranstava i do samog beskraja. Na svojim vrhovima on poseduje božansko sveznanje i svemoć, ali čak i u evolutivnom pokretu svog postupnog samoispoljavanja kojim bi naposletku razotkrio svoje sopstvene najviše visine on mora biti u samoj svojoj prirodi suštinski slobodan od neznanja i greške: on kreće od istine i svetlosti i kreće se uvek u istini i svetlosti. Kako je njegovo znanje uvek istinito, isto tako je i njegova volja uvek istinita; on ne opipava kada rukuje stvarima niti se sapliće kada korača. U Nadumu osećanje i emocija ne odlaze od svoje istine, ne čine omaške ili pogreške, ne zastranjuju od ispravnog i stvarnog, ne mogu da zloupotrebe lepotu i blaženstvo ili skrenu od božanske ispravnosti. U Nadumu čulo ne može da navede na pogrešan trag ili da se izopači u prizemnost koji su ovde njegove prirodne nesavršenosti i uzrok grdnje, nepoverenja i zloupotrebe od strane našeg neznanja. Čak i nepotpuna izjava koju načini Nadum je istina koja vodi do dalje istine, njeno nepotpuno delovanje korak ka potpunosti. Sav život i delovanje i vođenje Naduma je čuvano u samoj svojoj prirodi od lažnosti i neizvesnosti koje su nama zapale; on se kreće u sigurnosti ka svom savršenstvu. Čim bi se svest istine uspostavila ovde na njenoj sopstvenoj sigurnoj osnovi, evolucija božanskog života bila bi napredak u sreći, hod kroz svetlost do Anande. Nadum je večna stvarnost božanskog Bića i božanske Prirode. Na svom sopstvenom planu on već, i uvek, postoji i poseduje svoj sopstveni suštinski zakon bića; on ne mora da bude stvoren ili da se pojavi ili evoluira u postojanje iz involucije u Materiji ili iz nepostojanja, kako bi se moglo činiti pogledu uma koji i sam svom sopstvenom pogledu izgleda kao da se tako pojavio iz života i Materije ili da je evoluirao iz involucije u život i Materiju. Priroda Naduma je uvek ista, jedno biće znanja, koje ide od istine do istine, stvarajući, ili, pre bi se reklo, ispoljavajući ono što mora da se ispolji moćima prethodno postojećeg znanja, ne putem hazarda već putem po sebi postojeće sudbine u samom biću, nužnosti stvari po sebi i stoga neizbežne. Njegovo ispoljenje božanskog života će takođe biti neizbežno; njegov sopstveni život na njegovom sopstvenom planu je božanski i, ako se Nadum spusti na Zemlju, on će nužno doneti božanski život sa sobom i uspostaviti ga ovde. Nadum je stepen postojanja izvan uma, života i Materije i, kao što su se um, život i Materija ispoljili na Zemlji, isto tako to mora i Nadum u neizbežnom toku stvari ispoljenih u ovom svetu Materije. U stvari, nadum je već ovde, ali je involuiran, sakriven iza ovog ispoljenog uma, života i Materije i još uvek ne deluje otvoreno ili u svojoj sopstvenoj moći: ako deluje, to je kroz ove inferiorne moći i modifikovan njihovim karakterom, te još neprepoznatljiv. Jedino pristupom i dolaskom silazećeg Naduma on se može osloboditi na Zemlji i razotkriti se u delovanju naših materijalnih, vitalnih i mentalnih delova tako da te niže moći mogu da postanu delovi potpuno oboženog delovanja našeg čitavog bića: to je ono što će nam doneti potpuno ostvarenu božanskost ili božanski život. Zbilja stoji da su život i um involuirani u Materiji spoznali sebe ovde; jer samo ono što je involuirano može da evoluira, u protivnom ne bi moglo biti pojavljivanja. Ispoljenje nadumne svesti istine je stoga kapitalna realnost koja će učiniti božanski život mogućim. Upravo kada svi pokreti misli, impulsa i delovanja budu rukovođeni i upravljani po sebi postojećom i svetlosno automatskom svešću istine i naša cela priroda dođe dotle da bude sačinjena od nje i napravljena od njene građe život božanski će biti kompletan i apsolutan. Čak i takva kakva jeste, u stvarnosti mada ne i u pojavnosti stvari, ona je tajno samopostojeće znanje i istina koja dela da se ispolji ovde u tvorevini. Božansko je već tu urođeno u nama, mi sami smo to u našoj najunutarnjijoj stvarnosti i ta stvarnost je ono što moramo da ispoljimo; to je ono što sačinjava poriv ka božanskom življenju i čini nužnim tvorevinu života božanskog čak i u ovom materijalnom postojanju. Ispoljenje Naduma i njegove svesti istine je onda neizbežno; ono se mora dogoditi na ovom svetu pre ili kasnije. Ali ono ima dva aspekta, silazak odozgo, uspon odozdo, samootkrovenje Duha, evoluciju u Prirodi. Uspon je nužno jedan napor, delanje Prirode, poriv ili nisus sa njene strane da uzdigne svoje niže delove evolutivnom ili revolucionarnom promenom, konverzijom ili preobražajem u božansku stvarnost i on se može odigrati putem procesa i napretka ili putem brzog čuda. Silazak ili samootkrovenje Duha je čin vrhovne Stvarnosti odozgo koji čini ostvarenje mogućim i on može izgledati ili kao božanska pomoć koja donosi ispunjenje napretka i procesa ili kao odobrenje čuda. Evolucija, kakvom je vidimo u ovom svetu, je spor i težak proces i, zaista, potrebni su joj obično eoni da bi dostigla trajne rezultate; ali to je zato što je u njenoj prirodi izranjanje iz nesvesnih početaka, polazak iz neznanja i delovanje u neznanju prirodnih bića putem onog što izgleda kao nesvesna sila. Može postojati, naprotiv, evolucija u svetlosti, a ne više u tami, u kojoj je evoluirajuće biće svesni učesnik i saradnik, a to je upravo ono što ovde mora da se odigra. Čak i u naporu i napretku od Neznanja do Znanja ovo mora biti delimično ako ne i u potpunosti napor koji ima da se načini na visinama prirode i ono mora biti u celosti to u krajnjem pokretu ka duhovnoj promeni, ostvarenju, preobražaju. To mora biti tako utoliko više kada postoji prelaz preko linije koja deli Neznanje i Znanje, a evolucija je od znanja do većeg znanja, od svesti do veće svesti, od bića do većeg bića. Onda nema više nikakve nužnosti za sporim korakom obične evolucije; može doći do brze konverzije, brzog preobražaja nakon preobražaja, ono što bi našem normalnom sadašnjem umu izgledalo kao niz uzastopnih čuda. Evolucija na nadumnim nivoima mogla bi lako biti te prirode; mogla bi isto tako, ako bi biće tako odabralo, da bude ležerniji prelaz jednog nadumnog stanja ili uslova stvari do nečeg izvan, ali i dalje nadumnog, od nivoa do božanskog nivoa, izgrađivanje božanskih gradacija, slobodni rast do vrhovnog Naduma ili izvan njega do nivoa bića, svesti i Anande o kojima se još ni ne sanja.
Nadumno znanje, svest istine Naduma je po sebi jedna i totalna: čak i kad postoji dobrovoljno ograničenje znanja ili onoga što bi moglo izgledati kao delimično ispoljenje, to je dobrovoljno tako; ograničenje ne proističe iz bilo kakve vrste neznanja niti njim rezultira, ono nije poricanje ili kočenje znanja, jer sav ostatak istine koji nije doveden do izražaja, prisutan je iznutra tu. Iznad svega, nema protivrečnosti: sve što bi izgledalo kao suprotnosti umu, ovde u sebi nosi svoj ispravan odnos i pomirujući dogovor – ako bi zbilja bilo kakvo pomirenje i bilo potrebno, jer je sklad ovih prividnih suprotnosti potpun. Um ima tendenciju da stavi lično i bezlično jedno drugom pred lice kao da su to dve suprotnosti, ali Nadum ih vidi i spoznaje kao, u najnižem, međusobne dopune i uzajamno ispunjujuće moći jedne jedine Stvarnosti i, što je još karakterističnije, kao međusobno stopljene i nerazdvojne i da su već sami ta jedna jedina Stvarnost. Ličnost ima svoj aspekt bezličnosti nerazdvojan od sebe bez čega ne bi mogla biti ono što jeste ili ne bi mogla biti svoje čitavo sopstvo: Bezlično je u svojoj istini ne stanje postojanja, stanje svesti i stanje blaženstva, već Biće, samopostojeće, svesno sebe, puno svog sopstvenog samopostojećeg blaženstva, blaženstva koje je sama suština njegovog bića – dakle, jedna jedina Osoba, Puruša Purusha, Duh, Svesno Biće, p.p. kojoj je nemoguće postaviti granice. U Nadumu konačno ne saseca niti ograničava beskonačno, ne oseća sebe suprotnim od beskonačnog; pre bi se moglo reći da oseća svoj sopstveni beskraj: relativno i privremeno nije protivrečnost večnosti već ispravan odnos njenih aspekata, urođeno delovanje ili nepropadljiva odlika večnog. Vreme tamo je samo ono večno u svom protezanju, a večno se može osetiti i u trenutnom. Tako je integralno Božansko tu u Nadumu i nikakva teorija iluzije ili sebi protivrečne Maje ne mora da se ubacuje da bi opravdala njegov način postojanja. Biće očigledno da bekstvo iz života nije neophodno Božanskom da bi našlo sebe ili svoju stvarnost; ono to uvek poseduje, bilo u kosmičkom životu, bilo u svom transcendentnom postojanju. Božanski život ne može biti protivrečnost Božanskom ili vrhovnoj stvarnosti; on je deo te stvarnosti, njen aspekt ili izraz i ne može biti ništa drugo. U životu na nadumnom planu svo Božansko je zaposednuto, a kada Nadum silazi na Zemlju, on mora doneti Božansko sa sobom i načiniti to puno posedovanje mogućim ovde. Božanski život će dati onima koji kroče u njega i zaposednu ga rastuće i na posletku kompletno posedovanje svesti istine i svega što ona nosi u sebi; on će doneti sa sobom ostvarenje Božanskog u sopstvu i Božanskog u Prirodi. Sve za čim traga tragalac za Bogom biće ispunjeno u njegovom duhu i u njegovom životu kako se on kreće ka duhovnom savršenstvu. On će postati svestan trancendentne stvarnosti, imaće svoj deo u samoiskustvu vrhovnog postojanja, svesti, blaženstva, biće jedno sa Satćitanandom Sachchidananda, Postojanje, Svest, Blaženstvo, svi zajedno kao jedna nerazdvojna Stvarnost, p.p. . Postaće jedno sa kosmičkim bićem i univerzalnom Prirodom: sadržavaće svet u sebi, u svojoj sopstvenoj kosmičkoj svesti i osećaće sebe kao jedno sa svim bićima; videće sebe u svemu i sve u sebi, postaće sjedinjen i poistovećen sa Sopstvom koje je postalo svi vidovi postojanja. Opažaće lepotu Sve Prelepog i čudo Sve-Čudesnog; ući će na kraju u blaženstvo Bramana i živeti trajno u njemu i za sve to neće mu biti potrebno da izbegava postojanje ili da sebe uroni u zatiranje duhovne Ličnosti u nekoj samoponištavajućoj Nirvani. Kako u Sopstvu, tako i u Prirodi, on može da ostvari Božansko. Priroda Božanskog je Svetlost i Moć i Blaženstvo; on može da oseti božansku Svetlost i Moć i Blaženstvo iznad sebe i kako silaze u njega, puneći svaku nit njegove prirode, svaku ćeliju i atom njegovog bića, preplavljujući njegovu dušu i um i život i telo, okružujući ga kao bezgranično more i puneći svet, prelivajući svo njegovo osećanje i čulni oset i iskustvo, čineći njegov sav život istinski i potpuno božanskim. Ovo i sve drugo što mu duhovna svest može doneti božanski život će mu dati kada taj život dosegne svoju krajnju potpunost i savršenstvo, a nadumna svest istine bude ispunjena u celom tragaocu; ali čak i pre toga on će moći da dosegne nešto od svega toga, izraste u to, živi u tome, čim Nadum siđe na njega i bude imao kontrolu nad njegovim postojanjem. Svi odnosi sa Božanskim će biti njegovi: ovo trojstvo Bogoznanja, božanskih dela i posvećenosti Bogu će se otvoriti u njemu i kretaće se ka potpunom samodavanju i predaji njegovog čitavog bića i prirode. On će živeti u Bogu i sa Bogom, posedovaće Boga, kako se kaže, čak i uroniti u njega zaboravljajući svu odvojenu ličnost, ali ne gubeći je u samoponištenju. Ljubav prema Bogu i sva slatkoća ljubavi će ostati njegove, blaženstvo kontakta kao i blaženstvo jednosti i blaženstvo razlike u jednosti. Svi beskrajni dometi iskustva Beskonačnog će biti njegovi i sva radost konačnog u zagrljaju Beskonačnog. Silazak Naduma će doneti onom ko ga primi i bude ispunjen u svesti istine sve mogućnosti božanskog života. On neće preuzeti samo čitavo karakteristično iskustvo koje mi već prepoznajemo kao ono koje sačinjava duhovni život, već takođe sve ono što sada isključujemo ali koje je u stanju da se oboži, ne isključujući bilo šta od zemaljske prirode i zemaljskog života što može da se preobrazi dodirom Naduma i da se preuzme u ispoljeni život Duha. Jer božanski život na Zemlji ne mora da bude neka stvar odvojena i isključiva koja nema nikakva posla sa običnim zemaljskim postojanjem: on će preuzeti ljudsko biće i ljudski život, preobraziti ono što može da se preobrazi, oduhoviti sve što može da se oduhovi, izvršiti svoj uticaj na ostatak i postići ili radikalnu ili uzdižuću promenu, stvoriti dublju vezu između opšteg i pojedinačnog, osvojiti ideal duhovnom istinom čija je on svetlosna senka i pomoći da se uzdigne u veće i više postojanje ili ka njemu. Um će uzdignuti ka božanskijoj svetlosti misli i volje, život ka dubljoj i istinskijoj emociji i akciji, ka većoj moći njega samog, ka visokim ciljevima i motivima. Šta god ne može još da bude izdignuto u njegovu sopstvenu punu istinu bića, on će približiti toj punoći; šta god nije spremno čak ni za tu promenu, i dalje će videti mogućnost pred sobom otvorenu kad god ga njegova još uvek nepotpuna evolucija bude učinila spremnim za samoispunjenje. Čak i telo, ako bude moglo da podnese dodir Naduma, će biti svesnije svoje sopstvene istine – jer postoji telesna svest koja ima svoju sopstvenu instinktivnu istinu i moć ispravnog stanja i delovanja, čak neku vrstu neizraženog okultnog znanja u sastavu svojih ćelija i tkiva kojeg jednog dana može postati svesno i doprineti preobražaju fizičkog bića. Um koji se budi mora doći u zemaljsku prirodu i u zemaljsku svest što će biti, ako ne i stvarni početak, barem delotvorna priprema i prvi korak njegove evolucije ka novom i božanskijem svetskom poretku. To bi bilo ispunjenje božanskog života koje bi silazak Naduma i delovanje svesti istine koje preuzima čitavu prirodu živog bića stvorili u svima koji bi mogli da sebe otvore njegovoj moći ili uticaju. Čak i njegov prvi i neposredni efekat na one koji su sposobni bio bi mogućnost ulaska u svest istine i menjanje svih kretnji prirode sve više i više u kretnje nadumne istine, istine misli, istine volje, istine u osećanjima, istine u postupcima, istinska stanja čitavog bića čak i do samog tela, na kraju preobražaj, obožujuća promena. Za one koji bi mogli tako da se otvore i da ostanu otvoreni ne bi bilo ograničenja ovom razvoju i čak ni osnovne teškoće; jer sve teškoće bi se rastopile pritiskom nadumne svetlosti i moći odozgo koje bi ulivale sebe u um i životnu snagu i telo. Ali rezultat nadumnog silaska ne bi morao da bude ograničen na one koji bi mogli da se tako otvore u potpunosti i ne bi morao da bude ograničen na nadumnu promenu; takođe bi moglo biti i manjeg ili sekundarnog preobražaja mentalnog bića u okviru oslobođenog i usavršenog raspona mentalne prirode. Na mestu ljudskog uma kakav je on sada, uma ograničenog, nesavršenog, otvorenog u svakom trenutku svim vrstama zastranjivanja od istine ili mašenja istine, svim vrstama greške i otvorenosti čak i za ubeđivanja potpune lažnosti i izobličenja prirode, uma zaslepljenog i vučenog na dole ka nesvesti i neznanju, koji jedva da stiže do znanja, intelekta sklonog da tumači više znanje u apstrakcijama i indirektnim figurama grabeći i držeći čak i poruke više intuicije nesigurnim i osporavanim zahvatom, mogao bi se pojaviti istinski um oslobođen i sposoban za slobodno i krajnje savršenstvo sebe i svojih instrumenata, život rukovođen slobodnim i prosvetljenim umom, telo koje odgovara na svetlost i sposobno da sprovodi sve što bi slobodan um i volja mogli tražiti od njega. Ova promena bi se mogla desiti ne samo kod nekolicine, već se proširiti i uopštiti u čitavoj rasi. Ova mogućnost, ako bi se ispunila, značila bi da ljudski san o savršenstvu, savršenstvu njega i njegovih instrumenata, o njegovoj pročišćenoj i prosvetljenoj prirodi, o svim njegovim načinima delovanja i življenja, ne bi više bio san već istina koja bi se mogla načiniti stvarnom, a čovečanstvo da se podigne izvan zahvata koji nad njim imaju nesvest i neznanje. Život umnog bića mogao bi biti usklađen sa životom Naduma koji će onda biti najviši poredak iznad njega i postati čak jedan produžetak i dodatak svesti istine, deo i oblast božanskog života. Očigledno je da ako Nadum bude tu i poredak nadumnog bića se uspostavi kao vodeći princip u zemaljskoj prirodi, kao što je um sada vodeći princip, ali sa sigurnošću, potpunim rukovođenjem nad zemaljskim postojanjem, sposobnošću preobražaja svega na njihovom nivou i u okvirima njihovih prirodnih granica za šta um u svojoj nesavršenosti nije bio u stanju, ogromna promena ljudskog života, čak i kad se ne bi proširila do preobražaja bila bi neizbežna. Ostaje da se razmotri šta bi mogle biti prepreke na putu ove mogućnosti, naročito one koje postavlja priroda zemaljskog poretka i njeno funcionisanje kao polja stepenovane evolucije u kojoj je naše čovečanstvo jedan stadijum a, moglo bi se o tome raspravljati, njeno samo nesavršenstvo evolutivna nužnost. Dokle bi, ili dokle bi mogao, Nadum da svojim prisustvom i rukovođenjem stvarima prevaziđe ovu teškoću istovremeno poštujući princip gradacije ili ne bi li mogao da ispravi pogrešan i neznalački poredak nametnut od strane Neznanja i Nesvesti i zameni ga ispravnom gradacijom u kojoj bi savršenstvo i oboženje bilo moguće? Svakako, put za pojedinca bi bio otvoren, koja god grupa ljudskih bića da teži ujedinjena u naporu za savršenim i individualnim kolektivnim življenjem, ili da teži božanskom životu, bilo bi im pomognuto za ispunjenje njene težnje: barem to bi Nadum učinio kao svoju minimalnu posledicu. Ali veća mogućnost je takođe tamo i čak bi se mogla ponuditi čitavom čovečanstvu. Ovo, onda, treba da razmotrimo – šta bi silazak Naduma značio za čovečanstvo i šta bi bio njegov ishod ili njegovo obećanje za čitav život i evolutivnu budućnost i sudbinu ljudske rase?

Iz knjige: Šri Aurobindo Ispoljenje Naduma na Zemlji

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *