Inspirativna književnost Priče

Hrišćanske priče – 100 hrišćanskih priča za čitanje i razmišljanje

Приче о Богу и о Анђелима

1

Живео једном један каменорезац. Он је тако много и вредно радио да га је Бог заволео толико да је хтео да испуни сваку његову жељу. Али, сам каменорезац није знао ништа о томе и наставио је да обрађује стену даноноћно. Међутим, једном је завапио: „Зар је то живот? Како желим да будем срећан!“ Изненада му се јавио Анђео и упитао га је: „А шта треба да се деси да би се осетио срећним? Реци било коју жељу и биће испуњена.“ „Желим да будем богат,“ рекао је каменорезац. „Желим да живим у великом граду, у високим палатама, у којима ће се налазити кревет с балдахином и свиленом постељином. Спавао бих на њему по читаве дане, а ноћу бих се дивио звезданом небу кроз прозор.“ „Богат си,“ рекао је Анђео, махнувши руком. И каменорезац је постао богат. Сад је живео у граду у великој палати, спавао је на кревету застртом свиленом постељином и осећао је да је најсрећнији човек на свету. Ово је потрајало док једном није зачуо буку која је допирала с улице. Бивши каменорезац је извирио кроз прозор и угледао је златне кочије којима је пролазио цар. Гомиле грађана су радосно поздрављале свог владара. И богаташ је одједном схватио да је несрећан. „Цар је најмоћнији човек на земљи,“ помислио је. „Кад бих могао да постанем цар, био бих заиста срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Од данас си цар.“ 3 И бивши каменорезац је заиста постао цар, зато што за Бога ништа није немогуће. Међутим, једном је човек обратио пажњу на то сунце уме да ради такве ствари о којима цар чак није ни сањао. „Несрећан сам зато што је сунце моћније од свих владара света. У његовој власти је да исуши чак и набујалу реку. Ево, кад бих могао да постанем сунце, заиста бих био срећан.“ И поново му се јавио Анђео и рекао му је: „Ти си сунце.“ И човек је постао сунце. Сад је у пуној мери осетио своју неземаљску силу и моћ. По свом нахођењу је могао да мења свет, да даје живот или да немилосрдно уништава све живо. Ово је трајало док човек једном није приметио облак. Он је био тако лак и ваздушаст, али је могао да се претвара у олујни облак и да као у игри поново претвара исушена поља у цветне тепихе. И човек је поново пао у чамотињу. „Толико сам несрећан,“ заплака се. „Овај облак је моћнији од мене. Кад бих могао да постанем облак сигурно бих био безгранично срећан.“ Поново му се јавио Анђео и рекао је: „Ти си облак.“ Сад је овај човек био безгранично срећан. Наслађивао се осећајући своју силу и нерањивост: јер одсад је по својој жељи могао да исправља чак и рад сунца! Међутим, наишао је на стену и био је запањен њеном снагом. Ову стену је сушило сунце, на њу је падала киша, али се чини да ништа није могло да је промени или уништи. Човек је поново осетио како је дубоко несрећан и рекао је: „Ето, кад бих био стена, стекао бих праву срећу… Поново се појавио Анђео и рекао је: „Ти си стена.“ О, колико се човек обрадовао у том тренутку! И одједном је осетио да неко куцка у његов бок. Био је то мали, али врло снажан каменорезац.

2

Живео једном један сељак који је све време мислио да би било много боље кад би он сам одређивао време. Бог је видео његове мисли и рекао му је: „Пошто мислиш да боље знаш кад је какво време потребно, овог лета сам управљај временом.“ Сељак се јако обрадовао и одмах је пожелео сунчано време. Кад се земља осушила, пожелео је да ноћу пада киша. Жито је расло на пољима као никад раније. Сви унаоколо су били радосни гледајући невиђено велико класје. Ујесен, кад је поље пожутело, сељак је почео да скупља летину. Међутим, његово разочарење је било велико: показало се да је све класје празно! Пожњео је само сламу. И опет је сељак почео да се жали Богу због тога што је летина никаква. „Али, наручивао си време по свом нахођењу,“ одговорио је Творац. „Слао сам наизменично час кишу, час сунце,“ почео је да објашњава сељак. „Све сам учинио како треба. Не схватам зашто је класје празно?“ „А на ветар си заборавио? Због тога ти ништа није пошло за руком. Ветар је потребан да преноси прах с једног класја на други. Тада се жито оплођује и летина бива добра.“ Сељак се постидао и помислио је: „Не, боље је да Господ Сам управља временом. Својом „мудрошћу“ можемо да направимо само збрку у природи.

3
Кад је Бог направио човека од глине, остало му је још једно парче које није искористио. „Шта још да ти направим?“ упита Бог. „Направи ми срећу,“ замоли човек. Бог ништа није одговорио, само је на човеков длан ставио преостало парче глине.

4
Једном је човек уснио сан. Сањао је да иде пешчаном обалом, а да је поред њега Господ. На небу су промицале слике из његовог живота, а по песку су се протезала два низа трагова: један од његових ногу, други од ногу Господа. Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човек се осврнуо да погледа трагове на песку. И одједном је приметио да се дуж његовог животног пута протеже само један ред трагова. Такође је приметио да је то било управо у најтеже и најнесрећније време у његовом животу. Много се ражалостио и упитао је Господа: „Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на песку. Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“ И Господ је одговорио: „Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато што сам те у то време носио на рукама.“

5
Кад је Господ стварао небо и земљу, животиње и биљке, одмах је свему давао име. И једном је Господ седео у рају и бојио птице. Понестајала му је боја, а штиглић је ризиковао да остане необојен, али је Творац о његово перје обрисао Своје четкице. Исте вечери му је пало на памет да створи малу сиву птицу. „Не заборави да се зовеш Црвенперка!“ рекао је Господ птичици. Ставио ју је на длан и она је одлетела. Птичица је летела унаоколо, упознала се са земљом, на којој јој је било суђено да живи, а затим је пожелела да се погледа. Црвенперка је дуго гледала свој одраз, али није могла да пронађе ниједно црвено перце. Онда је полетела да се врати Господу. Господ је седео на трону, милостив и кротак, из његових руку су летели врапци и лепршали су изнад Његове главе, голубови су скакутали на Његовим раменима, покрај ногу су цветале руже, љиљани и друго цвеће. Срце птичице је дрхтало од страха, али је ипак долетела до Господа и слетела је на Његову руку. И птичица је преклињуће погледала Господа. Господ се у одговор осмехнуо и рекао је: „Назвао сам те Црвенперка, и ти ћеш носити ово име. Али сама треба да заслужиш црвено перје на грудима.
Бесконачно мноштво година је прошло од тог врло срећног дана. Већ одавно су животиње и људи напустили рај и разишли су се по целој земљи. И ево, поново је наступио дан који су људи запамтили за дуго времена. Ујутро тог дана Црвенперка је седела на ниском обнаженом брду иза зидина Јерусалима и певала је нежну песму својим птићима. Међутим, одједном је птичица заћутала, зато што је кроз капије Јерусалима изашло огромно мноштво људи. Гомила се упутила ка брду, на којем се налазило гнездо Црвенперке. Коњаници су каскали на гордим коњима. Ишли су војници с копљима, за њима џелати с ексерима и чекићима, величанствено су корачали свештеници и судије, ишле су жене горко ридајући, а испред свих је јурила бучна гомила пробисвета. Црвенперка је седела на ивици гнезда дрхтећи целим телом. Плашила се да ће гомила погазити трн и убити њене птиће. „Не, то је превише страшно,“ рекла је. „Не желим да видите како ће бити погубљена ова тројица разбојника.“ И Црвенперка је бојажљиво раширила крила да птићи ништа не би видели. Само су се чули жалосни уздаси људи на умору и дивље урлање народа. „Какви сурови људи!“ помислила је птичица. „Није им доста што су прикуцали на крст ове несрећнике, „него су још на главу једног од њих ставили трнов венац. Видим како су му игле израњавиле чело. А овај човек је тако диван, његов поглед је тако кротак! Срце ми крвари док га гледам.“ Видела је како су се капи крви појавиле на челу распетог и није могла да седи у гнезду. Црвенперка је излетела из гнезда и долетевши до главе распетог ишчупала је један трн из његовог чела. Тада је на грло птице пала кап крви несрећника. Брзо је потекла и обојила је мало нежно перје на врату и на грудима птичице у јарко црвену боју. „Ово су просто капи крви с чела сиротог човека,“ помислила је Црвенперка, „нестаће кад се окупам у потоку.“ Али ма колико да се купала црвено перо није нестало. А кад су њени малишани поодрасли, њихови вратови и груди су такође били обојени јарко црвеном бојом. Црвенперка је таква и дан-данас.

6
Једном је дан пре свог рођења дете упитало Бога: „Не знам зашто идем у овај свет. Шта тамо да радим?“ Бог је одговорио: „Подарићу ти анђела који ће увек бити поред тебе. Он ће ти све објаснити.“ „А како ћу га схватити, па ја не знам његов језик?“ „Анђео ће те учити свом језику. Он ће те чувати од свих недаћа.“ „Како и кад треба да Ти се вратим?“ „Твој анђео ће ти све рећи.“ „Како се он зове?“ „Није битно како се зове, он има много имена, али прво ћеш га звати – мама.“

7
Некада давно, за време стварања света Бог је обликовао жива бића. За почетак је направио човека, животиње, птице и рибе у виду ембриона и рекао је: „Сад сте сви једнаки. Али одлучио сам да вам дам по три способности, по три органа уз помоћ којих ћете се борити за своје место под сунцем.“ Неке животиње су изабрале дебелу кожу да би се браниле, друге – оштре зубе да би нападале, треће – брзе ноге да би бежале.“ На крају је ред дошао на човека и Бог је упитао: „Шта теби да подарим, Човече?“ Међутим, човек је одговорио: „Ништа више ми није потребно. Није случајно то што си ме Ти, Бог, створио управо оваквим.“ И Господ Бог му је одговорио: „Мудар си, човече. Није случајно што сам те створио управо таквог. И зато ћеш бити цар над животињама, птицама и морским рибама. Буди цар и управљај свима мудро!

8
Живео једном један човек, усамљен и несрећан. И он завапи: „Господе, пошаљи ми лепу жену! Много сам усамљен, потребна ми је жена.“ Бог га упита: „А зашто не крст?“ Човек се наљути: „Крст? Па није ми досадио живот! Желим само лепу жену.“ Добио је лепу жену, али је убрзо после тога постао још несрећнији него што је био. Жена је почела да га вара, постала је бол у његовом срцу и камен о његовом врату. Човек поново замоли: „Господе, пошаљи ми мач!“ Одлучио је да убије жену, да је се ослободи како би вратио стара добра времена. И Бог поново упита: „Да ти пошаљем крст?“ Човек се прогневио: „Па зар не мислиш да је ова жена гора од сваког крста? Пошаљи ми мач!“ Добио је и мач. Човек покуша да убије жену, али је био ухваћен и осуђен на распеће. И на крсту, молећи се Богу, гласно се смејао: „Опрости ми, Господе! Нисам Те слушао, а Ти си ме од почетка питао да ли да ми пошаљеш крст. Да сам те послушао избавио бих се од све ове непотребне таштине.“

9
Једном је се старици која је живела у далеком селу јавио Бог. Испричала је то свештенику, који је бринући се за духовно здравље своје парохијанке рекао: „Ако ти се Бог јави следећи пут, замоли Га нека ти исприча моје грехове, за које само Он зна. Управо то ће бити доказ да ти се јавио Бог, а не неко други.“ Кад је жена поново дошла свештеник је упита да ли јој се јавио Бог. Потврдно је климнула главом. „Јеси ли Му поставила моје питање?“ „Јесам.“ „И шта ти је рекао?“ „Одговорио је: реци свом свештенику да сам заборавио његове грехове.“ „Значи, то је заиста био Бог,“ рече свештеник.

10
Једном сам замолио да Бог одузме моју гордост и Бог је одговорио: „Не“. Рекао је да се гордост не може одузети. Човек може само да је се одрекне. Замолио сам Бога да исцели моју кћерку која је била прикована за постељу и Бог је одговорио: „Не“. Рекао је да искушења рађају трпљење. А трпљење се не може дати, оно може само да се роди. Замолио сам Бога да ми поклони срећу, и Бог је одговорио: „Не“. Рекао је да се дарује само благослов, а да од мене зависи да ли ћу бити срећан. Замолио сам да ме Бог чува од боли, и Бог је одговорио: „Не“. Рекао је да патња човека ослобађа светских брига и приближава га Њему. Замолио сам да ми Бог пошаље духовни напредак, али је Бог одговорио: „Не“. Рекао је да дух треба да расте сам, а Он ће на мени, као на лози орезивати сувишне гране како бих донео више плода. Замолио сам снагу и Бог ми је послао искушења како би ме прекалио. Замолио сам за мудрост и Бог ми је постављао питања како би ме научио да размишљам. Замолио сам за храброст и Бог ми је послао опасности. Замолио сам за љубав и Бог ме је довео код оних којима је била потребnа моја помоћ. Замолио сам за новац и Бог ми је омогућио да га зарадим. Нисам добио ништа од онога за шта сам молио. Али сам добио све што ми је било потребно. Бог је услишио моје молитве.

11
Једном је Бог рекао Авраму: „Да ли знаш зашто сам баш тебе учинио Својим другом?“ Аврам одговори: „Реци ми разлог, о Господе!“ Тада му Бог рече: „Зато што си изабрао судбину онога ко трпи увреде, а не онога ко вређа.“ И сви су сазнали: да би растао благослов Божји према човеку он треба да се угледа на Аврама.

12
Живео једном један човек и чинило му се да живи јако тешко. Једном је отишао код Бога да би му испричао о својој несрећи и замолио Га је: „Да ли могу да изаберем други крст?“ Бог је погледао човека с осмехом, одвео га је у спремиште у којем су се налазили крстови и рекао је: „Бирај.“ Човек је отишао у спремиште, погледао је и зачудио се: каквих крстова је овде све било! И малих, и великих, и средњих, и тешких и лаких. Човек је дуго ишао пo спремишту, тражећи одговарајући крст. На крају је нашао један који му је у потпуности одговарао, пришао је Богу и рекао: „Боже, да ли могу да узмем овај?“ „Можеш,“ одговори Бог. „То и јесте твој сопствени крст.“

13
Живео једном један обућар. Остао је удовац, али је имао малог сина. И гле, уочи празника Христовог Рођења дечак рече свом оцу: „Данас ће нам Спаситељ доћи у госте.“ „Ма хајде,“ није поверовао обућар. „Ево, видећеш, доћи ће. Лично ми је то рекао у сну.“ Дечак чека драгог госта, гледа кроз прозор, а нема никог. И одједном види – у дворишту, напољу, двојица дечака туку једног дечачића, а овај се чак ни не супротставља. Истрчао је обућарев син напоље, растерао је нападаче, а претученог дечака је довео у кући. Отац и он су га нахранили, умили, очешљали, и тада је обућарев син рекао: „Оче, имам два пара чизама, а мом новом другу прсти испадају из обуће. Хајде да му дам своје ваљане чизме, јер је напољу ужасно хладно. Осим тога, данас је празник!“ „Нека буде по твом,“ сложио се отац. Дечачићу дадоше ваљане чизме и он је радостан, озарен, кренуо кући. Прошло је неко време, а обућарев синчић никако не одлази од прозора, чека Спаситеља да дође у госте. Пролази просјак поред куће, моли: „Добри људи! Сутра је Божић, а три дана ништа нисам окусио, дајте ми да једем Христа ради!“ Отац и он су нахранили и напојили старца, отишао је од њих радостан. А дечак је стално чекао Христа, већ је почео да се брине. Наступила је ноћ, напољу су се упалили фењери, дувала је мећава. И одједном обућарев син повика: „Јаој, татице! Нека жена стоји покрај стуба и то с малим дететом. Види како им је хладно, сиромасима!“ Обућарев син је истрачао напоље, довео је жену и дете у кућу. Нахранили су их, напојили и дечак рече: „Како ће да иду на мраз? Тата, нека преноће код нас.“ „Па где ће код нас да преноће?“ пита обућар.“ „Ево где: ти ћеш на кауч, ја ћу на сандук, а они ће на нашем кревету.“ „Па добро, нека буде тако.“ На крају су сви легли да спавају. И дечак сања да код њега напокон долази Спаситељ и нежно му каже: „Чедо Моје мило! Буди срећан целог свог живота.“ „Господе, а ја сам Те дању очекивао,“ зачуди се дечак. А Господ каже: „Па, долазио сам код тебе три пута, драги Мој. И три пута си Ме примио. И то тако да се лепше не може ни замислити.“ „Господе нисам знао. Али кад?“ „Ниси знао, али си Ме свеједно примио. Први пут ниси спасио дечака из руку дечараца хулигана, већ си Мене спасио. Некада сам од злих људи примио пљување и ране, слично као овај дечак… Хвала ти, рођени Мој.“ „Господе, а кад си други пут долазио код мене? Цео дан сам гледао кроз прозор,“ пита обућарев син. „А други пут – уопште није просјак, већ сам Ја долазио код тебе на трпезу. Ти и отац сте јели само корице, а Мени сте дали празнични колач.“ „А трећи пут, Господе? Можда бих Те макар трећи пут препознао?“ „А трећи пут сам чак ноћио код тебе са Својом Мајком.“ „Како то?“ „Као кад смо морали да бежимо у Египат од Ирода. Тако си ти и Моју Мајку код стуба, као у египатској пустињи нашао и пустио си нас под свој кров. Буди срећан, рођени мој, заувек!“ Дечак се пробудио ујутру и прво је упитао: „А где су жена и дете?“ Гледа – а у кући нема више никог. Ваљане чизме које је јуче поклонио дечаку поново се налазе у углу, на столу је нетакнут празнични колач. А на срцу му је неизрецива радост, какве никад није било.

14
Живео једном у давна времена један човек. Његова светост је била тако велика да су јој се чудили чак и анђели и долазили су с неба само да виде како је могуће живећи на земљи обући се у такву светост? И анђели су једном рекли Богу: „Господе, даруј овом човеку дар чудотворења!“ „Хоћу,“ одговорио је Господ. „Само питајте да ли он то сам жели.“ И анђели упиташе свеца: „Да ли желиш да дарујеш здравље само једним додиром руке?“ „Не,“ одговори светац. „Боље је да Господ сам то чини.“ „А да ли желиш да имаш такав дар красноречивости чијом силом би обраћао грешнике на покајање?“ „Не, то је у Божјим рукама, а не у рукама слабог човека. Ја се молим за обраћење грешника, али не обраћам.“ „Да ли можда желиш да привлачиш себи сијањем врлине и да тако прослављаш Бога?“ „Не, привлачећи себи одвлачићу људе од Бога.“ „Па шта желиш?“ упиташе анђели. „Шта још да желим? Да ме Господ не лиши Своје милости! А с њом ћу имати све.“ Али анђели су наставили да инсистирају. „Добро,“ одговорио је светац. „Желим да чиним добро тако да сам за њега не знам.“ Анђели се збунише, али онда одлучише: нека сенка овог човека, коју он не види, исцељује болеснике, олакшава туге и жалости.“ Од тада је тако и било: где год би се овај светац појавио, његова сенка је покривала зеленилом угажене стазе, враћала је воду потоцима који су пресушили, испод ње је цветало цвеће и сушиле су се људске сузе. А светац је просто ишао по земљи, ширећи око себе добро, као цвет мирис, ни сам не знајући за то.

Приче о старцима и монасима

15
Живео једном један човек и упитао је неком приликом старца да ли Бог дарује опроштај грешницима. Старац је одговорио: „Реци ми, ако одједном посечеш руку или сломиш ногу да ли ћеш одсећи свој повређени уд и хоћеш ли га избацити зато што ти није потребан?“ Човек је почео да негодује: „Па наравно да нећу. Лечићу руку или ногу док не оздравим.“ Старац је одговорио: „Ако се тако бринеш за своје тело, зар Бог неће бити милосрдан према Свом сопственом образу?“

16
Једног јутра у келију код египатског старца дошла су двојица његових ученика и почела су да причају старцу о својим добрим делима. Ова двојица монаха су се често препирала ко од њих поступа праведније, и сад су желела да учитељ правилно расуди.“ Али тог јутра старац је био необично замишљен. „Ноћу сам уснио чудан сан,“ рекао је он поћутавши. „Чуо сам глас који ми је рекао: „Иди, показаћу ти људска дела.“ Устао сам и кренуо у непознатом правцу. И глас ме је довео у шуму где сам видео човека који је неуморно секао гранчице и стављао их на велику гомилу. Дрвосеча је накупио већ толику гомилу да није могао ни да је подигне, ни да је помери с места. Али уместо да склони део гранчица у страну, и даље је секао још и још… Затим се осврнуо и ја сам изненада видео да његово лице личи на лице једног од вас…“ „Није могуће!“ узвикну ученик којег је старац погледао. „Никад не бих учинио такву глупост.“ „И ја сам то помислио, и глас ми је рекао: „Зар не поступају тако многи људи који живе на земљи? Уместо да смире гордост и понесу са собом у вечност само мали део грехова, они због нечега све време умножавају своје бреме.“ Затим сам се нашао поред кладенца. Тамо је стајао човек који је марљиво лио воду у шупаљ крчаг. Вода је све време цурила из крчага и човек никако није могао да га напуни. Тако да се трудио узалуд. Али затим се окренуо…“ „Не, оче, вероватно си се преварио! Зар ја не бих приметио да крчаг има рупу?“ журно је рекао други ученик ухвативши старчев поглед. „И ја сам тако помислио. И глас ми је рекао да онај ко црпи воду представља човека који премда чини добра дела, одмах с њима меша и лоша и тако упропаштава све најбоље што чини. А онда сам упитао: „Зар се не понаша тако већина људи који живе на земљи?“ Нисам стигао да било шта одговорим, зато што сам се изненада нашао поред дивног храма где сам угледао двојицу коњаника на коњима. Држали су брвно с две стране и покушали да уђу на капију. Али пошто ниједан од њих није желео да пропусти другог, брвно им је препречило улаз и обојица коњаника су свађајући се остала напољу.“ „Зар смо то били ми, оче?“ у један глас повикаше ученици. „Не знам, нисам могао да их препознам с леђа,“ уздахнуо је старац, обарајући поглед. „А глас ми је рекао: „Види, то су људи који носе брвно истине, али то чине с великом гордошћу. Ниједан од њих не жели први да се смири како би се поправио, а без тога ниједан не може да уђе у Царство Божије.“ „То је просто сан!“ осмехнуо се учитељ. „Радујте се што имамо времена да се пробудимо.“

17
Једном је жена дошла код старца са својим малим сином. „Неко је бацио чини на мог дечака,“ рекла је. „Једе урме од ујутру до увече. Само слатке урме и ништа друго. Шта да радим?“ Старац је погледао дечака и рекао: „Добра жено, врати се кући са синчићем. А сутра, у исто време, дођи код мене поново и ја ћу ти помоћи.“ Сутрадан је старац ставио дечака у крило, узео је из његове руке урму и рекао: „Сине мој, не заборави да на свету има и других укусних ствари.“ После тога је благословио дете и пустио га да иде код мајке. Изненађена мајка га је упитала: „Зашто то ниси рекао јуче? Због чега смо морали да идемо на тако далек пут?“ „Добра жено,“ одговорио је старац. „Јуче нисам могао убедљиво да кажем твом сину оно што сам му рекао данас, зато што сам јуче и сам слатко јео урме.“ Смисао ове приче је једноставан: почни од себе. Сви савети и поуке важе само кад их потврђујеш својим сопственим животом.

18
Једном се брат пожалио старцу: „Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.“ Старац је имао два крчага и рекао је брату: „Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.“ Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут. И онда старац рече: „Донеси обе посуде овамо.“ Кад их је брат донео старац упита: „Која од ове две посуде је чистија?“ Брат је одговорио: „Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.“ „Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује,“ рече старац, „свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.“

19
Живела су једном на острву тројица пустињака, која су имала икону Свете Тројице. И пошто су били прости, необразовани људи, молили су се испред ове иконе само молитвом коју су сами смислили: „Тројица вас, тројица нас, помилујте нас!“ Тако су стално понављали једну исту молитву. Једном су уз острво пристали путници и старци су почели да моле да их науче да се моле. Путници су почели да их уче молитви „Оче наш“ и неким другим молитвама, а кад су их научили, отпловили су даље по мору својим бродом. Али отпловивши недалеко од обале одједном су видели да старци трче за њима по води и вичу: „Сачекајте, заборавили смо вашу молитву!“ Угледавши их како иду по води путници су се запањили и рекли су: „Молите се како знате.“ Зато што је Господу драга свака молитва чистог срца!

20
Једном се код монаха-отшелника ноћу поткрао лопов. Не нашавши код њега ништа драгоцено лопов је упитао: „А где је твоја имовина?“ „Све сам сакрао у горњој кући,“ рекао је монах показујући на небо.

21
Једном су отшелника упитали: „Шта ћеш да радиш ако се стара келија у којој живиш сруши?“ Одговорио је: „Мене то не брине. Јер оно место које ми је Бог по Својој вољи никуда од мене неће отићи.“

22
Једном је млад монах ишао са својим учитељем по обали мора и постављао му је различита питања. Али у ствари, највише је желео да сазна шта старац мисли о чврстини његове вере и да ли га сматра својим најбољим учеником? Јер само њега је свети ава повео са собом на далеко путовање и цео дан су, не знајући за одмор, провели на путу… „Ава, много сам жедан,“ замолио је ученик. Старац је стао, помолио се и одједном је рекао: „Пиј из мора.“ Ученик је послушно захватио из мора шаку воде и само што није повикао од радости: морска вода на укус није била слана и горка, већ слатка, као из врела. Потрчао је према мору како би чудесном водом напунио свој суд за случај да успут поново пожели да пије.“ „Шта радиш?“ зачудио се старац. „Или сумњаш у то да Бог је само овде?“ Ученик је поново отпио из своје посуде и одмах је испљунуо: сад вода уопште није била за пиће. „Ево, видиш, брате, засад се дубина твоје вере може измерити једним гутљајем воде,“ рече старац, изненада одговоривши на сва његова питања.

23
Једном се цар обратио отшелнику: „Тражи од мене све што желиш и даћу ти!“ Отшелник рече: „Желим бесмртни живот, вечну младост, неисцрпно богатство, радост коју неће помрачити никаква жалост.“ Цар одговори: „Немам власти над оваквим стварима.“ „Онда, буди милостив, остави ме на миру,“ рекао је отшелник. „Молићу то од Онога Ко је у стању да ми да то.“ И почео је да моли Бога да му Он дарује ова добра у загробном животу.

24
Једном, у она давна времена кад су епископи обављали и улогу судија, код једног светог епископа су на суд довели жену која је била оптужена за грех прељубе. Погледавши је, светац је рекао: „Зачела си дете и твој порођај ће бити тежак.“ Затим се обратио својим служитељима: „Дајте јој десет аршина платна. Ако умре за време порођаја ово платно ће јој бити за сахрану, а ако се роди дете, добро ће доћи новорођенчету.“ И с овим речима је пустио жену не казнивши је. Тада је једна девојка која је присуствовала суду и која је желела да порок буде кажњен повикала: „Овај епископ је вероватно безуман!“ На то јој је светац одговорио: „Дуго година сам се у тишини пустиње молио да стекнем овакво безумље и сад га нећу заменити ни за какву мудрост света.“

25
Једном је монах упитао светог старца: „Свети оче, згрешио сам. Шта ћеш ми рећи за мој пад?“ Старац му одговори: „Устани!“ „Али већ сам много пута устајао и падао.“ „Опет устани!“ „И до кад ћу тако да падам и да устајем?“ „Док те не задеси смрт. А она ће те задесити или за време пада или за време покајања,“ одговорио му је старац.

26
Једном се искушеник обратио учитељу с питањем: „Шта је то љубав?“ „Замисли воду. Морска стихија може бити као огледало, које милује поглед, које одбија сунчеве зраке и рађа разигране одблеске… Али море може да се претвори у разбеснелу смрт, која потапа бродове и мете с лица земље читаве градове… Вода може да се пролије с неба и да препороди пустињу, а може да упропасти све живо суровим потопом. Она може да буде кап течности која може да сачува живот путнику у пустињи, а може бити последња кап трпљења. Све то и јесте љубав.“

27
Једном су на храмовну славу у манастир на богомоље ишле две сељанке. једна од њих је у младости – већ одавно – учинила зло дело и од тада није могла да га заборави, стално ју је мучила савест, кајала се на исповести. И сад је ишла и целим путем је туговала: „Ја сам грешница! Да ли сам достојна да прљавим устима целивам икону милостивог Спаса? Како ме мајка-земља носи? Како ме праведни Господ не кажњава?“ Њена сапутница је била жена строгог живота и зато је осећала да је боља од другарице. „А ја се не плашим,“ говорила је. „Идем лаког срца. Наравно, ни ја нисам праведница, али какве грехове имам? Све саме ситнице, нема смисла ни сећати се. С тобом је, мила, другачије. Схватам како ти мора бити тешко.“ Богомолнице дођоше у обитељ, помолише се у храму, на крају су доспеле код старца затворника. Он их је упитао о свему, а затим је рекао: „Ти, прва, иди у поље и донеси овамо највећи камен који можеш да нађеш. А ти друга, скупи пуну кецељу малог камења и такође га донеси код мене.“ Жене су испуниле наредбу старца. Кад су му донеле камење он им је рекао: „Добро, а сад однесите ово камење и вратите га на место с којег сте га узеле.“ Прва, је лако пошла с тешким каменом, а друга је збуњено тражила по дворишту.“ „Шта си урадила?“ упита старац. „Ах, оче, заповедаш ми да однесем камење тамо одакле сам га узела?“ „Да, врати га на она места с којих си узела камење.“ „Не могу.“ „Зашто?“ „Има га јако много. Не сећам се свих места с којих сам га узела.“ „Онда знај,“ рече старац, „твоја другарица је једном учинила велики грех и стално га се сећа, каје се због њега, омива га сузама. Она зна где је остала рупа од њеног камена. А ти са својим мноштвом грехова, за које мислиш да су ситни не знаш коме си, где и кад учинила зло. Чак их се не сећаш, и зато не можеш да изгладиш своје грехове. Они ти остају на души као ово камење у кецељи. Прљавштина је увек прљавштина, без обзира да ли је то бара или једна кап.“ И жена је схватила да са својим малим слабостима и греховима треба ништа мање од другарице да се брине за чистоту душе и покајање.

28
Једном су старца упитали: „Како имаш довољно стрпљења да живиш сам у овом забаченом крају земље?“ Он је одговорио: „Никад нисам сам. Увек имам саговорника – Господара васељене. Кад желим да Он говори са мном читам Свето Писмо. А кад желим да поразговарам с Њим – молим се.“

Из књиге: Сто хришћанских прича за читање и размишљање Било једном Триада Москва, 2008. Записала: Олга Кљукин

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *