Inspirativna književnost Priče

Sufi priče – Deo blaga Sufi islama

NAPORI

Priveži dve ptice. Neće moći da polete iako će imati dva para krila. (Rumi)

ANDAKI

Pitali Andakija: “Razumevanje i dobrota su putokazi na Sufi Putu. Zašto je onda potrebno da postoji i nešto drugo sem ljubavi i lepote, zašto treba da postoje, na primer, prolaznost vremena i takve stvari kao što su neodlučnost ili ukor?” On reče: “Zreloj breskvi su potrebni sunce i voda. Zar niste videli šta se dešava kada blagodarno sunce sija suviše dugo ili suviše jako? Ono postaje činilac razaranja. Navodnjavajte biljku umereno i voda će biti za nju pravi blagoslov. Zalivajte je prekomerno i biljka će istruliti i razboleće se od boljke koja je znak da voda nije bila blagoslov, već instrument njenog uništenja. Daj čoveku ono što on naziva dobrotom neprekidno i oslabićeš ga toliko da će biti nesrećan. Ne kori ga u trenutku kada bi određena kritika imala odgovarajući učinak na njega i pogrešio si. I svi vi ukoliko odbijete da prihvatite ove stvari kao valjane, u stvari, ne postavljajte pitanje na koje ste stvarno mislili!”

ISTINSKA DOBROTA

Šabistiri je rekao: “Bolje je biti sa onima koji su dobri stvarno, nego zamišljati da si dobar. Gore je biti sa onima koji su zli, nego činiti zlo.”

PRAVA I DUŽNOSTI

Neki fakir ugleda ražalošćenog derviša kako se polako udaljava od tekije velikog učitelja Arifa Halimija. On upita čuvara vratnica šta može da bude razlog ražalošćenom izgledu ovog čoveka. Vratar odgovori ovako: “Molio je da prisustvuje sastancima Naroda Istine. Ali, Narod ga je odbacio, jer oni koji imaju pravo da prisustvuju ne traže ga, a oni koji ga traže ne mogu da ga steknu. Učenici nemaju potrebu da govore, jer Vođa zna prema njihovom stavu da li su došli da uče ili da trguju!”

LOPOV I ĆEBE

Lopov uđe u kuću nekog sufija i ne nađe ništa. Derviš primeti njegovo razočaranje i kada je ovaj odlazio, dobaci mu ćebe u koje je bio zavijen da lopov ne bi otišao praznih ruku.

BARBARI I PODRAŽAVALAC

Derviš Barbari, pretvarajući se da je učenik, redovno je dolazio na nedeljno predavanje jednog podražavaoca sufija, koji je zamišljao da poučava pravi Put. Svaki put, derviš bi se pojavio na skupu i postavljao smešna pitanja tobožnjem sufiju. Pošto se izvikao na njega nekoliko stotina puta, tobožnji učitelj na kraju povika na Barbarija: “Dolaziš ovamo već dvanaest godina i sva tvoja apsurdna pitanja su samo varijacija onog koje si maločas postavio!” “Da, znam”, reče Barbari, “ali radost, koju mi čini pogled na tvoju zbunjenost i bes, moj je jedini porok.”

HASAN IZ BASRE

Hasan iz Basre pripoveda: “Ubedio sam sebe da sam čovek ponizan kako u postupcima tako i u mislima prema svojim bližnjima. Tako sam jednog dana stajao na obali reke kad ugledah nekog čoveka kako tamo sedi. Pored njega je bila neka žena a ispred njih je stajala boca za vino. Ja pomislih: kada bih samo mogao da preobratim ovog čoveka i načinim da bude kao ja umesto ove degenerisane spodobe kakav je sada. U tom trenutku ugledah brod na reci koji je upravo bio počeo da tone. Onaj čovek se odmah baci u reku gde se sedmoro ljudi davilo, iznese na obalu šestoricu a tada priđe meni i reče mi: “Hasane, ako si bolji čovek od mene u Ime Boga spasi onog čoveka koji je poslednji ostao.” Moj pokušaj je bio uzaludan, sedmi čovek se udavi. Tada mi onaj spasilac reče: “Ova žena ovde je moja majka. U ovoj boci za vino je samo voda. Eto kako ti sudiš i kakav si ti!” Ja mu se bacih pred noge i zaplakah: “Kao što si spasao šestoricu iz opasnosti, spasi i mene od davljenja u gordosti koja se krila pod maskom zasluge!”

STOTINU KNJIGA

Jednom od šeika, iz Kvajagana, bi naređeno da treba da se pojavi za tri meseca pred sveštenicima i sudijama Turkestana da bi dokazao da uči kraljevstvo Šarijata – tradicionalni zakon Islama. Ponudio je da pošalje svoje učenike da budu ispitani da li poznaju svete knjige i ceremonije, ali namesnik odgovori da treba da bude ispitan baš on, shodno ispravnosti i podobnosti njegovih dela, kao što su i svi drugi Učitelji bili ispitani. A taj mudrac nije, u stvari, napisao nijednu knjigu. Tri stotine njegovih učenika dadoše se na posao da načine u određenom roku nepogrešivu interpretaciju knjiga o Zakonu i običajima. Kada dođe trenutak svedočenja na sudu, mudrac reče okupljenim ispitivačima: “Doneo sam stotinu knjiga koje sadrže učenje preneseno mojim sledbenicima. Ako biste želeli da pogledate ostale, dajte nam malo vremena, jer se preostali deo od hiljadu knjiga, u kojima se sadrži naš rad, nalazi u samim srcima učenika; ali mi možemo odavde da im pišemo po vašoj volji, a ovih pet stotina koje sam doveo, možete odmah da rasporite!”

U ČEMU SU ČAK I KRALJEVI SLABI

Bio jednom jedan kralj koji je želeo da izučava Nauku. Sufi koga je pozvao i kome je izložio svoju vruću želju reče mu: “Veličanstvo, ne možeš da učiš sa Izabranim sve dok ne prevaziđeš sopstvenu nepažnju.” “Nepažnju?!”, reče kralj. “Zar nisam pažljiv u izvršavanju svojih verskih obaveza? Zar se ne brinem sa punom pažnjom o svome narodu? Nađi mi nekoga u mome kraljevstvu ko bi se žalio na moju nepažnju prema njemu.” “U tome je baš teškoća!”, reče sufi, “jer nepažnja je tako ušla u neke stvari da ljudi misle da ona, u stvari, mora biti deo njihove suštine.” “Ne razumem ovakvu primedbu”, reče kralj, “i možda ćete smatrati da nisam pogodan za Učenje i što ne umem da protumačim vaše zagonetke.” “Ni najmanje”, reče sufi, “ali onaj ko je nameran učenikom biti, uistinu ne može da raspravlja sa svojim budućim učiteljem. Sufi učestvuje u znanju a ne u prepirci. Ali, pokazaću ti na primeru tvoju nemarnost, ako si spreman na mali opit, pod mojim uslovima.” Kralj se složi da bude ispitan, i sufi mu naloži da kaže “verujem ti” svemu što bi moglo biti izrečeno na njegov račun sledećih nekoliko minuta. “Ako je to ispit, onda je to lak početak da bi se postao sufi”, reče kralj. Sufi tada započe ispit. On reče: “Ja sam čovek s one strane neba.” “Verujem ti”, reče kralj.
Sufi nastavi: “Obični ljudi pokušavaju da steknu znanje, dok ga sufi ima toliko da pokušava da ga ne primenjuje.” “Verujem ti”, reče kralj. Tad sufi reče: “Ja sam lažljivac.” “Verujem ti”, reče kralj. “Bio sam prisutan kada si ti rođen” “Verujem ti”, reče kralj. “A tvoj je otac bio seljak!”, reče sufi. “E to je laž!”, uzviknu kralj. Sufi ga pogleda sažaljivo i reče: “Pošto si toliko nepažljiv da ne možeš ni jedan minut da zapamtiš da treba da kažeš “Verujem ti” bez neke predrasude, nijedan sufi nije u mogućnosti da te ičemu nauči.”

CRTEŽ

Pitali sufija iz reda Nakšbandis: “Ime vašeg reda u stvari znači “Crtači”. Šta vi to crtate i od kakve vam je to koristi?” On reče: “Mi zbilja mnogo crtamo i to je veoma korisno. Evo jedne parabole o tome. Nepravedno osuđenom limaru bi dozvoljeno da primi ćilim za vršenje molitve koji je izatkala njegova žena. Klečao je na ćilimu, dan za danom, dok se molio licem prema Meki, i posle nekog vremena obrati se svojim tamničarima: “Ja sam siromah i bez nade, a vi ste bedno plaćeni. Ali, ja sam limar. Donesite mi lim i alat i ja ću da pravim figurice koje ćete moći da prodajete na pijaci i svi ćemo imati korist.” Tako i bi; ali jednog lepog dana, kada su stražari ušli u zatvor, nađoše ćeliju otvorenu, a od zatvorenika- limara ni traga ni glasa. Mnogo godina kasnije, kada je nevinost onog limara bila dokazana, čovek koji ga je zatvorio upita ga kako je uspeo da pobegne, kakvu je magiju upotrebio. On reče: “To je stvar crteža, i to crteža u crtežu. Moja žena je tkalja. Ona je pronašla čoveka koji je napravio sve brave u ovom zatvoru pa i od moje ćelije, i uzela je nacrt od njega. Taj nacrt ona je utkala u šare ćilima baš na ono mesto gde je moja glava dodirivala pet puta na dan tokom molitve. Ja sam limar i taj crtež me je potsetio na oblik brave. Tražio sam materijal za ukrase da bih mogao da napravim ključ za sebe. Tako sam pobegao!”

RABIJA EL-ADAVIJA

Jednog dana dok je sedela među ostalim dervišima i meditirala, priđe Rabiji Hasan i reče joj: “Imam sposobnost da hodam po vodi. Hajde, pođimo oboje onoj vodi i sedeći na njoj razgovarajmo o duhovnom.” Rabija reče: “Ako želiš već da se odvojiš od ove uzvišene grupe sledbenika Puta, zašto nećeš sa mnom da letimo, i sedeći na oblacima razgovaramo?” Hasan reče: “Ja to ne mogu, jer moć koju spominješ nije ona koju posedujem.” Rabija reče: “Tvoja moć da lebdiš na vodi je moć riba. Moju sposobnost da letim po vazduhu ima muva. Ove sposobnosti nisu deo Istine – one mogu da postanu osnov za samoljublje i takmičenje, a ne za savršenstvo u duhovnom.”

TRI ČOVEKA IZ TURKESTANA

Tri čoveka iz Turkestana bili su sledbenici nekog hvalisavca i neznalice koji je znao samo par reči persijskog. Sebe su nazivali njegovim učenicima, a on ih je naučio da kažu tri reči. Svaki je naučio po jednu: “mi”, “nismo” i “srećni”. Čim su postigli ovo znanje, ništa više nije moglo da ih spreči da krenu na putovanje sa ciljem da posete sveta mesta i poklone se oltarima mudrosti. Na svom putu stigoše u Korasan i na jednoj ulici ugledaše mrtvog čoveka kako leži u prašini. Oni sjahaše s konja da bi pogledali tako čudnovat prizor i kako su to učinili pritrčaše neki prolaznici i rekoše: “Ko je ubio čoveka?” “Mi”, reče prvi učenik, upotrebivši jedinu reč persijskog koju je znao. Na to ih vezaše i odvedoše na sud. Sudija reče: “Zašto ste se okupili oko ovog tela?” Drugi učenik reče: “Nismo.” “To je laž”, reče sudija. Tada upita: “Kako se osećate pošto ste ubili ovog čoveka?” “Srećni”, reče treći učenik. “Ovi ljudi su čudovišta!”, zavikaše Korasanci. Sudija upita: “Šta je motiv vašeg zločina?” “Mi nismo srećni!”, uzviknuše sva trojica jedine tri reči persijskog koje su znali. “Oni su zbilja nepopravljive ubice”, reče sudija i osudi ih na smrtnu kaznu.

ZNAČENJE LEGENDE

Said Imam Ali Šah pričao je ovu staru legendu uvek kada je hteo da pokaže kako priče koriste pri učenju. Ova priča govori kako je neki faraon sagradio tajnu prostoriju u svojoj piramidi-grobnici za svoga života kako je to već bio običaj, sa specijalnom namenom da u nju skloni sva svoja blaga da bi bio bogat na onome svetu. Neimar, pak koji je gradio piramidu, pa i tu prostoriju, reče svojoj dvojici sinova: “Umreću siromašan, ali vi ćete moći da uđete u riznicu ovim tajnim prolazom čiju tajnu mapu vam dajem u nasleđe, jer kralj je uzurpator i nagomilao je blago zahvaljujući siromašnim ljudima kao što smo mi.” Kada su dvojica sinova upala u riznicu i pronašla blago, jedan od njih bi uhvaćen u skrivenu stupicu. On ubedi svog brata da pobegne, a njemu da odseče glavu kako porodica ne bi bila osumnjičena i da bi i dalje mogao da dolazi po zlato. Drugi brat učini mu po volji, i uspešno pobeže iz piramide. Kralj je bio iznenađen kada je našao telo bez glave. On naredi da telo obese o zid i da ga čuva straža. Rodbina će, mislio je on, želeti telo natrag i ako budu pokušali da ga skinu sa zida, biće uhvaćeni. Ali, preživeli brat je bio mudar. On uze nekoliko mešina sa vinom i natovari ih na magarca, i namerno udesi da se probuše na putu blizu stražara. Stražari kako primetiše da se vino izliva iz mešine uhvatiše ga u boce i ponapijaše se. Kada su se svi izvalili pijani, brat skide telo sa zida i odnese ga da se spali. Said tvrdi da ova priča opisuje kako se događaji odvijaju uporedo sa razmišljanjem. Blago predstavlja nakupljeno ljudsko znanje; faraon je pokvarena namera uma da spreči narod da nauči ono što mu je od koristi. Otac je čovek koji zna kako da dođe do znanja, a sinovi su dva stanja ljudskog duha. Prvi predstavlja neopreznu ali maštovitu funkciju; drugi predstavlja aktivni princip za preživljavanje koji ima isto toliko mašte koliko i prvi. “Nije bitno da li je priča istinita. Važno je ono čemu može da pouči.”

HAZRAT BAHAUDIN ŠAH

Bahaudin je bio moćan princ koji je učestvovao u državnim poslovima i koji se nije interesovao za stvari duha. Jednoga dana on odluči da je krajnje vreme da se neČto preduzme zbog velikog broja lopova i skitnica koji su u hordama živeli po skroviČtima u njegovom kraljevskom domenu. Izdao je naređenje straži da za mesec dana pohvata sve prosjake i lutalice i dovede ih u dvoriČte njegovog dvorca gde će im biti suđeno. Neki sufi koji je živeo na Bahaudinovom dvoru baČ u to vreme je zatražio dozvolu da otputuje i to mu bi odobreno. Kada je naznačeni dan doČao skitnice su bile sakupljene i poređane u ogromnu gomilu da sačekaju Bahaudin Šaha. Videvši toliki broj očigledno nepoželjnih podanika kako sede pred njegovim dvorcem, Bahaudin . Šah se strahovito razljuti. On izdade naredbu da svi budu iČibani i proterani kao prestupnici. Tada, istupivČi između redova zatvorenika, sufi obučen u prnje ustade i reče: “O prinče porodice Prorokove! Ako je podanik tvog dvora bio zatvoren zbog svoje odeće i na osnovu toga proglaČen za lopova, moramo da budemo vrlo oprezni. Ako budemo znali da smo nepoželjni samo zbog svoje odeće, postoji opasnost da narod usvoji takav način procenjivanja i počne da ceni vladaoce kao Čto si ti samo prema njihovoj odeći a ne po unutraČnjoj vrednosti. Šta će onda biti sa institucijama pravedne vladavine?” Posle ovoga Bahaudin je napustio presto. Sahranjen je blizu Kabula u Avganistanu, gde ga smatraju za jednog od najvećih Čeika među sufistima. Običaj je da svako sjaČe pri prolazu pored njegovog groba i peČice mu oda poČtovanje.

PITANJE

Jedan bogati hvalisavac povede jednom jednog sufija po svome domu da mu ga pokaže. Pokazao mu je odaju za odajom koje su bile prepune raznih umetničkih dela, skupocenih tepiha i dragocenosti svih vrsta. Na kraju ga upita: “Šta te najviČe zadivljuje od svega?” Sufi reče: “Činjenica da je zemlja dovoljno jaka da izdrži težinu ovako masivne građevine.”

MOGUĆNOSTI

Ibn Halim pitao sufi učitelja: “Kako imaČ vremena da pročitaČ tolike knjige?” On reče: “Imam vremena za ono Čto čitam.” Tada Halim shvati da ovaj nema knjiga uopČte. “Kako dolaziČ do svog znanja?” Sufi priznade: “Telepatijom.” Halim reče: “ZaČto to krijeČ od svojih učenika?” On reče: “Da bi ih usredsredio na ono Čto je rečeno, a ne na onog ko kaže kako je saznao ono Čto govori.” Halim tad reče: “Izgleda da obelodanjivanje toga kvari mogućnosti nekog čoveka da stekne znanje. ZaČto to onda meni kažeČ?” Sufi reče: “Tvoje su Čanse već bile upropaČćene pre nego Čto si doČao kod mene.” Halim upita: “Ima li nade za mene?” “Ne. Sve dok pokuČavaČ da navedeČ sufiste da govore tvojim jezikom. Ako koristiČ svoj jezik postajaćeČ sve nezadovoljniji jer upotrebljavaČ jezik nezadovoljnog.” “Zar nezadovoljstvo ne vodi željom za promenom?” “SuviČe malo nezadovoljstva ne podrazumeva postojanje želje za promenom. SuviČe nezadovoljstva pak označava nesposobnost za vrČenje promene.”

KUPAC I PRODAVAC

Burhanudin je jednom prilikom dozvolio jednom svom učeniku da mu kaže najgrublje i najuvredljivije reči. Ne rekavČi mu niČta za uzvrat on sačeka da učenik ode, i na pitanje svog prijatelja Junusa da to nije možda način da se učenik kazni i navede sebe samog da sagleda u kakvoj je duČevnoj situaciji, on odgovori: “ViČe ga nećemo videti jer je zaključio da nisam sposoban da odgovorim na njegove izazove i stoga će otići negde drugde.” “Da li su to načini”, upita Junus, “koje primenjujete da biste se oslobodili ljudi koji vas uznemiravaju?” “To nije sredstvo”, reče Burhanudin, “to je način pomoću koga dajem čoveku ono Čto on sam želi. On želi nekoga sa kim može da se svađa i preganja. Ja odbijam da budem taj čovek, a on onda traži nekog drugog joČ strasnijeg. Tako tražeći na kraju pronalazi nekog ko uživa u svađi. Na taj način pomogli smo da se sretnu kupac i prodavac. Ako ovom čoveku ne mogu da pomognem dajući mu ono Čto imam, na kraju krajeva mogu da mu pomognem da nađe ono Čto stvarno želi.”

TRI TUMAČENJA

Tri derviša koji su odlučili da nađu Istinu, stigoČe do kuće Mir AliČer Navajia. Oni ga zamoliČe da im pomogne; kao odgovor on ih povede u svoju baČču. PodigavČi Čtap suvog drveta, iČao je od leje do leje i zamasima kidao cvetove najviČih biljaka. Kada su se vratili u kuću mudrac ih upita: “Kakvo je bilo značenje onoga Čto sam uradio? Ko od vas može ispravno da ga protumači biće primljen među učitelje.” Prvi derviČ reče: “Moje tumačenje lekcije je da ljudi koji zamiČljaju da znaju viČe od ostalih boluju od boljke nivelisanja u Učenju.” Drugi derviČ reče: “Ja sam razumeo tvoj postupak kao ‘stvari koje su lepe u pojavnosti svojoj mogu da budu nevažne u opČtem’.” Treći derviČ reče: “Ja bih opisao ono Čto si učinio kao ukazivanje na to da ‘mrtva stvar kao Čto je Čtap ponavljanog znanja može da povredi ono Čto je živo’.” Učitelj reče: “Svi ste primljeni, jer je među vama znanje podeljeno. Nijedan od vas ne zna sve; ono Čto svaki od vas poseduje nije celovito; ali ono Čto svaki od vas kaže je sasvim tačno.”

KAZVINIJEVA PUTOVANJA

Korisni ljudi koji rade korisne poslove ne ljute se ako ih nazovemo beskorisnim. Ali beskorisni koji zamiČljaju da rade vrlo koristan posao straČno se naljute ako se ova reč primeni na njih. “Posetio sam”, priča Kazvini, “jednu grupu pravovernih sufista. Bavili su se zazivanjem svetih imena i sviranjem na instrumentima. SluČao sam razgovore čuvenih autoriteta i prisustvovao slavljenju učitelja, živih i mrtvih. Stavio sam na sebe zakrpljenu odeću i prosio od vrata do vrata kao Čto preporučuju klasici. Molio sam se, postio sam i davao milostinju. Naučio sam zamrČenu igru obreda i pevanje i učestvovanje u litanijama. Provodio sam vreme u Mirovanju. Stekao sam sposobnost da savladam unutraČnje kretnje. Naučio sam kako da izbriČem svoje Ja i kako da ga, ponovo, pročiČćenog, vaspostavim. A tada sretoh sam Dokaz. Dokaz mi reče: “Za čime tragaČ?” Ja rekoh: “Za Učiteljem.” Dokaz reče: “Da si tražio joČ znanja pružio bih ti ih. Ali poČto želiČ Istinu, odveČću te njoj.” I on me dovede Gospodaru, a Gospodar mi objasni koliko je bilo spoljaČnje sve ono Čto sam naučio. Kada sam se vratio u svet, niko nije hteo da me sluČa i okrenutost izučavanju spoljaČnjeg nastavi se. Kao Čto mi je Gospodar i prorekao, tako će se nastaviti do kraja.

Iz knjige: Deo blaga sufi islama, prevod Milan Živković, biblioteka Heart Core Issues

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *