Inspirativna književnost Priče

Zen priče

ŠOLJA ČAJA

Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi1, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.
Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: “Puna je. Više ne može da stane!”
“Kao i ova šolja”, reče Nan-in, “pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?”
1 Period Meiđi (1969-1912) je vreme otvaranja Japana prema svetu, kao i modernizacije i vesternizacije zemlje koje su sledile. Za manje od pola veka, koliko je ovaj period trajao, Japan je premostio tehnološki i privredni jaz koji ga je delio od najrazvijenijih zemalja Zapada.

NAĆI DIJAMANT NA BLATNJAVOM PUTU

Kudo je bio carev učitelj. I pored toga, običavao je da putuje sam kao lutajući prosjak2. Jednom kada je bio na putu za Edo3, stiže pred malo selo zvano Takenaka. Bilo je veče i padala je kiša. Kudo je bio sasvim mokar. Slamnate sandale su mu se raspale. U prozoru jedne seljačke kuće blizu sela primeti četiri-pet pari sandala i odluči da jedne kupi.
Žena koja mu je ponudila sandale, videvši koliko je mokar, pozva ga da preko noći ostane u njenom domu. Kudo prihvati, zahvalivši joj. Uđe i izgovori sutru pred porodičnim oltarom. Onda bi predstavljen ženinoj majci i njenoj deci. Videvši da je cela porodica utučena, Kudo upita šta je posredi.
“Moj muž je kockar i pijanica”, reče mu domaćica. “Kada se dogodi da pobedi, pije i postaje grub. Kada izgubi, pozajmljuje novac od drugih. Ponekad, kada se sasvim opije, ne dođe uopšte kući. ne znam šta da uradim?”
“Ja ću mu pomoći”, reče Kudo. “Evo ti nešto novca. Daj mi krčag dobrog vina i nešto dobro za jelo. Onda možeš ići. Ja ću meditirati kraj oltara.”
Kada se domaćin oko ponoći vratio, sasvim pijan, dreknu: “Hej ženo, kod kuće sam. Ima li štogod za jelo?”
“Imam ja nešto za tebe” reče Kudo. “Uhvatila me je kiša i tvoja žena me je ljubazno zamolila da ostanem ovde preko noći. Zauzvrat, kupio sam nešto vina i ribe, pa možeš i ti da se poslužiš.”
Čovek se obradova. Odmah ispi vino i leže na pod. Kudo sede kraj njega, meditirajući.
Ujutru, kada se probudio, muž je zaboravio na prethodno veče. “Ko si ti? Odakle si došao?”, zapita Kuda koji je još uvek meditirao.
“Ja sam Kudo iz Kjota i idem za Edo”, odgovori učitelj zena.
Čovek se posrami. Iskreno se izvini učitelju svoga cara.
Kudo se nasmeši. “Sve u ovom životu je nestalno”, objasni. “Život je veoma kratak. Ako nastaviš sa kockom i pijenjem, neće ti ostati vremena za bilo šta drugo, a prouzrokovaćeš svojoj porodici patnje.”
Svest mu se probudi iz sna. “U pravu si”, izjavi. “Kako ti se ikada mogu odužiti za ovo divno učenje! Dozvoli mi da te malo ispratim i ponesem ti stvari.”
“Ako želiš”, složi se Kudo.
Krenuše oboje. Kada su prešli pet kilometara, Kudo mu reče da se vrati. “Samo još deset kilometara”, molio je Kuda. Nastaviše.
“Možeš sada da se vratiš”, predloži Kudo.
“Posle sledećih petnaest kilometara”, čovek odgovori.
“Vrati se sada”, reče Kudo kada su prešli petnaest kilometara.
“Pratiću te do kraja svog života”, izjavi čovek.
Savremeni učitelji zena u Japanu potiču iz reda jednog čuvenog učitelja koji je bio sledbenik Kuda. Njegovo ime je bilo Mu-nan, Čovek koji se nikada nije vratio.
2 Mnogi učitelji zena su upravo na ovaj način proveli ceo svoj život, ili barem jedan njegov deo.
3 Edo – današnji Tokio, politički, privredni i kulturni centar šogunata za vreme vladavine klana Tokugava. Šogunat je specifičan vid vojne uprave koji karakteriše istoriju japanske države. Šogunat podrazumeva totalnu koncentraciju vlasti u rukama vojnog diktatora – šoguna, koji je pak, uprkos tome, nominalno potčinjen caru koga priznaje i u čije ime, navodno, upravlja zemljom.

TAKO DAKLE?

Učitelja Zena Hakuina susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom.
Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, ali posle mnogo kinjenja imenova Hakuina.
U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. “Tako dakle?”, beše sve što on reče.
Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, ali je veoma dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo.
Posle godinu dana devojka-majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu – da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci.
Majka i otac devojke odmah otiđoše do Hakuina da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, a i da mu uzmu dete nazad.
Hakuin je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: “Tako dakle?”

POSLUŠNOST

Besede učitelja Benkeia pohađali su ne samo učenici zena, već i ljudi iz svih redova i sekti. On nikada nije citirao sutre. umesto toga, izgovarao je reči pravo iz svog srca u srca svojih slušalaca.
Prisustvo mnogobrojnih slušalaca naljutilo je jednog sveštenika ničiren sekte4 koga su njegove pristalice napustile da bi slušale o zenu. Sebični ničiren sveštenik dođe u hram5 odlučivši da raspravlja sa Benkeiem.
“Hej, zen učitelju”, uzviknu. “Čekaj malo. Ko god te poštuje, poslušaće ono što kažeš, ali čovek kao što sam ja te ne poštuje. Možeš li mene naterati da ti se pokorim?”
“Dođi gore do mene i pokazaću ti”, reče Benkei.
Sveštenik se ponosno progura kroz gomilu do učitelja.
Benkei se nasmeši. “Pređi na moju levu stranu.”
Sveštenik posluša.
“Ne”, reče Benkei, “bolje ćemo razgovarati ako si na desnoj strani. Pređi ovde.”
Sveštenik ponosno prekorači na desno.
“Vidiš”, primeti Benkei, “ti mi se pokoravaš i ja mislim da si ti plemenita osoba. Sada sedi i slušaj.”
4 Budistička sekta Nićiren (ili Hokke), ponikla u 13. veku iz Tendai škole Mahajana budizma, svoja učenja bazira uglavnom na sutri Mjoho – renge – kjo, u kojoj su zapisane Budine poslednje reči. Osnivač ove sekte je sveštenik Nićiren (1222-1322).
5 Reč hram možda i nije sasvim adekvatna, jer je to u Japanu veoma skromna građevina.

AKO VOLIŠ, VOLI JAVNO

Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen učiteljem.
Ešun je bila veoma lepa iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta. Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju. Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.
Ešun nije odgovorila. Sledećeg dana učitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade. Obraćajući se onome koji joj je pisao, reče: “Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada.”

OGLAŠAVANJE

Tanzan je napisao šezdeset dopisnica poslednjeg dana svog života, i zamolio jednog učenika da ih pošalje. Zatim je preminuo.
Na kartama je pisalo:
Odlazim iz ovog sveta.
Ovo je moje poslednje oglašavanje.
Tanzan
27. juli 1892.

MESEC SE NE MOŽE UKRASTI

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti.
Rjokan se vrati i zateče ga. “Možda si prešao dug put da me posetiš”, reče pljačkašu, “i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon.”
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. “Jadnik”, sanjario je, “voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec.”

HOŠINOVA POSLEDNJA PESMA

Učitelj zena Hošin je živeo mnogo godina u Kini. Zatim se vratio u severoistočni deo Japana gde je podučavao svoje učenike. Kada je već sasvim ostario, ispričao im je priču koju je čuo u Kini.
Priča je glasila:
Jedne godine dvadeset petog decembra Tokufu, koji je bio veoma star, reče svojim učenicima: “Iduće godine neću biti živ, pa bi vi ove godine trebalo dobro da pazite.”
Đaci pomisliše da se šali, ali s obzirom da to beše plemenit učitelj, svi ga zauzvrat uveseljavaše sledećih dana odlazeće godine.
Uoči Nove godine, Tokufu zaključi: “Bili ste mi dobri. Napustiću vas sutra posle podne kada sneg bude stao.”
Učenici su se smejali, misleći da opet govori besmislice, jer je noć bila vedra i bez snega. Ali u ponoć sneg poče da pada, a oni sledećeg dana ne nađoše svog učitelja. Odoše u salu za meditaciju. Tamo je bio preminuo.
Hošin, koji je ispričao ovu priču, reče svojim učenicima: “Nije neophodno da učitelj zena predvidi svoj odlazak, ali ako to zaista zaželi, on to može.”
“Možeš li ti?”, neko ga zapita.
“Da”, odgovori Hošin. “Pokazaću vam šta mogu kroz sedam dana.”
Nijedan od učenika mu ne poverova, i većina je čak zaboravila ovaj razgovor kada ih sledeći put Hošin sakupi.
“Pre sedam dana”, primeti, “rekao sam da ću vas napustiti. Uobičajeno je da se napiše oproštajna pesma, ali ja nisam ni pesnik ni kaligraf. Neka neko od vas zapiše moje poslednje reči.”
Njegovi sledbenici pomisliše da se šali, ali jedan od njih se spremi da piše.
“Jesi li spreman?”, Hošin zapita.
“Da”, odgovori ovaj.
Hošin izdiktira:
Dođoh iz sjaja
I vraćam se sjaju.
Šta je to?
Pesmi je nedostajao jedan stih, od uobičajena četiri, pa mu učenik reče: “Učitelju, nedostaje nam jedan stih.”
Hošin, uz riku lava koji pobeđuje, povika: “Kaa!” i preminu.

BUDA

U Tokiju su u periodu Meiđi živela dva čuvena učitelja, ali suprotnih osobina. Prvi, Unšo, učitelj šingona6 držao se Budinih pouka veoma savesno. Nikada nije pio opojna sredstva, niti je jeo posle jedanaest sati ujutru. Drugi učitelj, Tanzan, profesor filozofije na Carskom univerzitetu, nikada se nije držao pouka. Kada mu se jelo jeo je, i kada mu se u toku dana spavalo spavao je.
Jednog dana Unšo poseti Tanzana, koji je upravo pio vino, a što jedan budista ne bi trebalo ni da okusi.
“Zdravo, brate”, Tanzan ga pozdravi. “Hoćeš li nešto da popiješ?”
“Nikada ne pijem!”, uzviknu Unšo svečano.
“Onaj koji ne pije i nije baš čovek”, reče Tanzan.
“Zar misliš da me nazoveš nečovečnim, samo zato što se ne odajem piću!”, uzviknu Unšo ljutito. “Ako nisam čovek, šta sam onda?”
“Buda”, odgovori Tanzan.
6 Šingon je budistička sekta koju je, po povratku iz Kine, 806. godine osnovao sveštenik Kukai (Kobo Daiši). Osnovu učenja ove sekte čine dve sutre Dainići i Kongoćo, koje čoveka upućuju na put koji vodi ka poimanju ishodišta spostvene duše i tela, što će mu omogućiti da, kako duhovno, tako i telesno čist, doživi prosvetljenje.

BLATNJAVI PUT

Jednom Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.
Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.
“Dođi, devojko”, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.
Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži. “Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama”, reče Tanzanu, “posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si to učinio?”
“Ja sam devojku ostavio tamo”, reče Tanzan. “Da li je ti još uvek nosiš?”

POREĐENJE

Buda je izrekao ovakvo poređenje u jednoj sutri:
Putujući, jedan čovek u polju naiđe na tigra. Čovek poče da beži, a tigar za njim. Naletevši na jednu liticu, zadrža se za koren divlje puzavice i zanjiha nad ivicom. Tigar ga je njuškao odozgo. Drhteći, čovek pogleda dole, gde je, daleko ispod, drugi tigar čekao da ga pojede. Samo ga je puzavica držala.
Dva miša, jedan beli i jedan crni, počeše malo po malo da glođu puzavicu. Čovek vide pokraj sebe sočnu jagodu. Stisnuvši jednom rukom puzavicu, drugom ubra jagodu. Kako je bila slatka!

MAJČIN SAVET

Đun, učitelj šingona, beše poznat kao dobar poznavalac sanskrta u periodu Tokugava. Kao mlad, uobičavao je da drži predavanja svojoj braći učenicima.
Njegova majka ču za ovo i napisa mu pismo:
“Sine, ja mislim da nisi postao Budin poklonik iz želje da za druge postaneš hodajući rečnik. Nema kraja poučavanju i tumačenju, sjaju i slavi. Želela bih da prekineš sa tim predavanjima. Zatvori se u neki mali hram u udaljenom delu planine. Posveti svoje vreme meditiranju i na taj način dosegni pravu spoznaju.”

GLAS JEDNE RUKE

Učitelj hrama Kenin bio je Mokurai, Tiha Grmljavina. Imao je malog štićenika po imenu Tojo kome je bilo samo dvanaest godina. Tojo je viđao starije učenike kako svako jutro posećuju učitelja u njegovoj sobi kako bi se podučili sanzenu7 ili ličnom vođenju, u okviru kojih su se obavljali koani8 da bi se zaustavila lutanja uma.
Tojo je takođe želeo da obavi sanzen.
“Sačekaj još malo”, reče mu Mokurai. “Suviše si mlad.”
Ali dečak je bio uporan, i učitelj na kraju pristade.
Uveče, u određeno vreme, mali Tojo stade na prag Mokuraieve sobe za sanzen. Udari o gong da najavi svoje prisustvo, a u znak poštovanja pokloni se tri puta pred vratima, uđe i sede ispred učitelja u učtivoj tišini.
“Čuje se glas dve ruke kada njima pljesneš”, reče Mokurai. “Ti mi pokaži glas jedne ruke.”
Tojo se pokloni i otiđe u svoju sobu da razmotri ovaj problem. Sa svog prozora ču muziku gejši. “A, imam ga!”, izjavi.
Sledeće veče, kada ga je učitelj zamolio da oslika glas jedne ruke, Tojo poče da svira muziku gejši.
“Ne, ne”, reče Mokurai. “Nećeš s tim uspeti. To nije glas jedne ruke. Uopšte nisi shvatio.”
Misleći da bi ga takva muzika mogla omesti, Tojo se premesti na jedno mirno mesto. Meditirao je ponovo. “Šta može biti glas jedne ruke?” Slučajno začu neko kapanje vode. “Imam ga”, pomisli Tojo.
Kada se sledeći put pojavi pred učiteljem, Tojo poče da podražava kapanje vode.
“Šta je to?”, zapita Mokurai. “To je zvuk kapanja vode, a ne glas jedne ruke. Pokušaj ponovo.”
Uzalud je Tojo meditirao da čuje glas jedne ruke. Čuo je uzdisanje vetra. Ali zvuk je bio odbačen.
Čuo je krik sove. Ali i to je bilo odbijeno.
Glas jedne ruke nisu bili ni skakavci.
Više od deset puta je Tojo posećivao Mokuraia sa različitim zvucima. Svi su bili pogrešni. Skoro je godinu dana razmišljao šta bi glas jedne ruke mogao biti.
Najzad mali Tojo prođe kroz pravu meditaciju i prevaziđe sve glasove. “Nisam više mogao da nagomilavam”, objasnio je docnije, “pa sam dosegao bezglasni glas.”
Tojo je pojmio glas jedne ruke9.
7 Sanzen je razgovor “u četiri oka” između učitelja zena i učenika.
8 Koan je stručan naziv za vežbe uma koja obavljaju učenici zena pod nadzorom svojih učitelja. One imaju za cilj da prodru kroz intelektualne granice uma i dovedu do bljeska iznenadnog neposrednog saznanja, bez pojmovnog rasuđivanja.
Koan se sastoji od pitanja (problema) koje učitelj postavlja učeniku, posle čega se ovaj povlači u samoću meditiranja pokušavajući da nađe rešenje. Učenik je dužan da učitelju saopšti svoj odgovor, i ako on nije ispravan, procedura se nastavlja sve dok se do rešenja ne dođe. Uobičajeno, ova dugotrajna vežba uma dovodi do vrhunskog zahteva zena – do prosvetljenja (u japanskom jeziku svanog satori).
9 Pitanje glasa jedne ruke je jedno od tri osnovna problema u zenu koji se postavljaju učenicima, a poznata su kao “pitanja o prirodi Bude”. Sva tri nose samo različita imena za jedno te isto, i sva tri na pitanje šta je to priroda Bude, odgovaraju isto – ništa.

EŠUNIN ODLAZAK

Kada je zen sveštenici Ešun bilo šezdeset i nekoliko godina i vreme da napusti ovaj svet, zamolila je neke kaluđere da u dvorištu naprave gomilu od drva.
Sevši nepomično u sredinu lomače, Ešun potpali vatru po njenoj ivici.
“Sveštenice!”, povika jedan kaluđer, “da li je unutra vruće?”
“Takva stvar može zanimati samo glupaka kao što si ti”, odgovori Ešun.
Plamen se podiže, i ona nestade.

TRI DANA VIŠE

Suibo, Hakuinov učenik, je bio dobar učitelj. U periodu letnje izdvojenosti10, dođe mu jedan učenik sa jednog južnog ostrva Japana.
Suibo mu zadade problem: “Počuj glas jedne ruke.”
Učenik je ostao tri godine, ali nije uspeo da reši zadatak. Jedne noći dođe Suibou sav u suzama. “Moram da se vratim na jug postiđen i zbunjen”, reče, “jer ne mogu da rešim svoj problem.”
“Sačekaj nedelju dana i meditiraj bez prestanka”, savetova ga Suibo. Ipak se učenik ne prosvetli. “Pokušaj još jednu nedelju”, reče Suibo. Učenik posluša, ali uzalud.
“Još jednu nedelju.” Ni ta nije bila od koristi. U očajanju, učenik preklinjaše da bude otpušten, ali Suibo zahtevaše meditaciju od još pet dana. Bili su bez rezultata. Onda reče: “Meditiraj još tri dana, i ako ne dostigneš prosvetljenje onda se bolje ubij.”
Drugoga dana učenik je bio prosvetljen.
10 Učitelji zena (i ne samo učitelji) su se, s vremena na vreme, potpuno izdvajali iz sveta i provodili izvesne periode meditirajući u samoći nekog udaljenog mesta.

RAZMENA MIŠLJENJA ZA PRENOĆIŠTE

U slučaju da pokrene i dobije raspravu o budizmu sa onima kod kojih je, svaki lutajući sveštenik može da ostane u zen hramu. Ako je poražen, mora da ode.
U jednom hramu u severnom delu Japana živela su zajedno dva brata sveštenika. Stariji je bio učen, a mlađi priglup i bez jednog oka.
Jedan lutajući sveštenik naiđe i zamoli ih za prenoćište, propisno ih pozvavši na diskusiju o uzvišenom učenju. Stariji brat, umoran od napornog rada tog dana, reče mlađem da ga zameni. “Idi i zahtevaj razgovor u tišini”, upozori ga.
Tako mladi sveštenik i stranac odoše do oltara i sedoše.
Ubrzo posle toga putnik ustade, otiđe do starijeg brata i reče mu: Tvoj brat je divan mladić. Porazio me je.”
“Prepričaj mi razgovor”, reče stariji brat.
“Pa”, objasni putnik, “prvo sam ja podigao jedan prst, predstavljajući Budu, prosvetljenog. Onda on podiže dva prsta, označavajući Budu i njegovo učenje. Ja podigoh tri prsta, predstavljajući Budu, njegovo učenje i njegove sledbenike o harmoničnom životu. Zatim on prodrma svojom stisnutom pesnicom pred mojim licem, pokazujući da svi pomenuti potiču iz jedne suštine. Tako on pobedi, i ja nemam prava da ostanem ovde.” Ovo rekavši, putnik otiđe.
“Gde je taj čovek?”, zapita mlađi, dotrčavši do svog starijeg brata.
“Čuh da si dobio diskusiju.”
“Ništa ja nisam dobio. Isprebijaću ga.”
“Reci mi temu diskusije” zapita stariji.
“Zašto li je, čim me je ugledao, podigao jedan prst, vređajući me da imam samo jedno oko. Pošto je stranac, pomislih da treba da budem učtiv prema njemu, pa podigoh dva prsta, čestitajući mu što on ima oba oka. Onda taj neučtivi bednik podiže tri prsta, sugerišući da nas dvojica imamo samo tri oka. Ja se naljutih i pođoh da ga udarim, ali on pobeže napolje i to okonča stvar!”

GLAS SREĆE

Posle Benkeieve smrti, jedan slepi čovek, koji je živeo u blizini učiteljevog hrama, reče prijatelju: “Pošto sam slep, ne mogu da vidim čovekovo lice, pa moram da mu ocenjujem karakter po zvuku njegovog glasa. Obično, kada čujem nekoga da drugome čestita na njegovoj sreći ili uspehu, čujem i skriveni ton zavisti. Kada se izjavljuje saučešće zbog nesreće drugog, čujem radost zadovoljstvo, kao da je onom što saučestvuje zaista drago što je nešto dobiti ostalo u njegovom sopstvenom svetu.
Sudeći po onome koliko ja znam, Benkeiev glas je uvek bio iskren. Kad god je iskazivao sreću, nisam čuo ništa osim sreće, i kad god je iskazivao tugu, tuga je bila sve što sam čuo.”

OTVORI SVOJU SOPSTVENU RIZNICU

Daiđu u Kini poseti učitelja Basoa. Basa ga upita: “Šta tražiš?”
“Prosvetljenje”, odgovori Daiđu.
“Imaš svoju sopstvenu riznicu. Zašto tražiš van nje?”, zapita Baso.
Daiđu upita: “Gde je moja riznica?”
Baso odgovori: “To što tražiš je tvoja riznica”.
Daiđu je bio prosvetljen! Posle toga uvek je požurivao svoje prijatelje: “Otvorite svoje sopstvene riznice i upotrebite to blago.”

NEMA VODE, NEMA MESECA

Kada je sveštenica Čijono učila zen kod Bukoa iz Engakua, nije dugo uspevala da dosegne plodove meditacije.
Jedne mesečinom osvetljene noći, nosila je vodu u jednom starom vedru vezanom bambusom. Iznenada, bambus se pokida i dno otpadne. U tom trenu se Čijono oslobodi!
U znak sećanja na ovaj momenat, napisa pesmu:
Na ovaj i onaj način pokušah da spasem staro vedro
Jer su veze od bambusa oslabile i mogle da popucaju
Sve do najzad dno ne otpade.
Nema više vode u vedru!
Nema više meseca u vodi!11
11 Zen tj. č’an učitelji za opisivanje Naglog prosvetljenja često koriste metaforu “buretu je otpalo dno”. Kada se to dogodi, sva sadržina odjednom nestaje. U primeni kod doživljavanja Naglog prosvetljenja, to znači da su svi čovekovi problemi odjednom rešeni; ne u smislu nekog određenog (pozitivnog) rešenja, već u tom smislu što su problemi prestali da budu problemi.

POSETNICA

Keiču, veliki učitelj zena u periodu Meiđu, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put.
Njegov pratilac mu predade guvernerovu posetnicu, na kojoj je pisalo: Kitagaki, guverner Kjota.
“Nemam ja posla sa takvim čovekom”, reče Keiču svom pratiocu. “Reci mu da ode odavde.”
Pratilac odnese posetnicu nazad, izvinjavajući se. “Moja je greška”, reče guverner, i olovkom precrta reči guvernera Kjota. “Zamoli ponovno svog učitelja.”
“O, je li to Kitagaki?”, uzviknu učitelj kada vide posetnicu. “Hoću da vidim tog čoveka.”

SVE JE NAJBOLJE

Kada je jednom šetao pijacom, Banzan začu razgovor između kasapina i njegove mušterije.
“Daj mi najbolji komad mesa koji imaš”, reče mušterija.
“Sve je u mojoj radnji najbolje”, odgovori kasapin. “Ne može se ovde naći nijedan komad mesa koji nije najbolji.”
Uz ove reči Banzan se prosvetli.

JEDAN OSMEH ZA CEO ŽIVOT

Mokugen se nije nasmejao do poslednjeg dana svog života. Kada mu je došlo vreme da napusti svet, reče svojim odanim učenicima: “Učili ste kod mene više od deset godina. Pokažite mi pravo tumačenje zena. Ko se najjasnije izrazi, biće moj naslednik i primiće moju odoru i zdelu.”
Svi se zagledaše u Mokugenovo ozbiljno lice, ali niko ne odgovori.
Enčo, učenik koji je uz učitelja proveo dugo vremena, priđe krevetu i približi posudu sa lekovima. To je bio njegov odgovor.
Učiteljevo lice posta još ozbiljnije. “Je li to sve što si razumeo?”, zapita.
Enčo priđe i vrati posudu gde je bila.
Prekrasan osmeh obasja Mokugenovo lice. “Nitkove”, reče Enčuu. “Radio si sa mnom deset godina, a još nisi video moje telo. Uzmi odoru i zdelu. One pripadaju tebi.”

Iz knjige: Zen priče, Izbor, prevod i komentari: Vladislav Bajac, Beograd, 1984.

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *