Poglavlje 31.
Razgovor sa svetom majkom
“Časna majko, u detinjstvu me je blagoslovio vaš sveti suprug. On je bio guru mojih roditelja kao i guru mog gurua Šri Juktešvarđija. Hoćete li mi zbog toga iskazati čast i ispripovedati nekoliko događaja iz svog svetog života?” Obraćao sam se Šrimati Kashi Moni, životnoj družbenici Lahirija Mahasaye. Budući da sam kratko vreme boravio u Benaresu, iskoristio sam priliku da posetim časnu gospođu i tako ispunim svoju davnu želju. Primila me je srdačno u starom domu Lahirijevih u Gurudesvar Mohulla četvrti Benaresa. Iako vrlo stara, blistala je poput lotosa i zračila umirujućim duhovnim mirisom. Bila je srednjeg rasta, vitkog vrata, svetle kože i velikih sjajnih očiju. “Sine, ovde si dobrodošao. Dođi gore.” Kashi Moni povela me je do sobice gde je neko vreme živela s mužem. Bio sam počašćen što smem ući u svetište u kojem je učitelj bez premca pristao da odigra ljudsku bračnu dramu. Ljubazna gospođa pokazala mi je na jastučić da sednem kraj nje. “Prošle su godine pre nego što sam spoznala božansku narav svog muža”, počela je. “Jedne noći, baš u ovoj sobi, živo sam sanjala. Oko mene su nezamislivo dražesno lebdeli sjajni anđeli. Prizor je bio tako stvaran da sam se odmah probudila. Soba je bila ispunjena neobičnim blještavim svetlom. Moj muž je u položaju lotosa lebdeo u sredini sobe okružen anđelima koji su mu iskazivali poštovanje dostojanstveno uzdignutim sklopljenim rukama. Van sebe od zaprepašćenja bila sam uverena da i dalje sanjam. “Ženo,” reče Lahiri Mahasaya, “ti ne sanjaš. Odreci se sna zauvek.” Dok se polako spuštao na pod, kleknula sam pred njegove noge. “Učitelju,” povikala sam, “bezbroj puta ti se klanjam! Hoćeš li mi oprostiti što sam te smatrala svojim mužem? Umirem od stida kad vidim kako sam spavala snom neznanja kraj nekog ko je u Bogu probuđen. Od ove noći više nisi moj muž, nego moj guru. Hoćeš li moje beznačajno Ja primiti za učenicu?” Učitelj me je blago dodirnuo. “Ustani, sveta dušo. Primljena si.” Pokazao je na anđele. “Molim te, pokloni se svakome od ovih svetaca.” Kada sam završila svoje ponizno klanjanje, anđeoski glasovi su zazvučali kao hor iz drevnih svetih spisa. “Blagoslovljena da si, družbenice Božanskog. Pozdravljamo te.” Poklonili su se mojim stopalima i, gle, njihovi sjajni oblici su nestali. Soba je utonula u mrak. Moj guru zamolio me je da primim inicijaciju u krija yogu . “Naravno,” odgovorila sam, “žao mi je samo što to nisam učinila ranije.” “Vreme nije bilo zrelo.” Lahiri Mahasaya nasmešio se tešeći me. “Veliki deo tvoje karme ćuteći sam ti pomogao da odradiš. Sada si voljna i spremna.” Dodirnuo mi je čelo. Pojavila se masa vrtložnog svetla. Sjaj se potpuno oblikovao u spiritualno oko, opalno plave boje, obrubljen zlatom, u središtu kojeg je bila bela petokraka zvezda. “Neka tvoja svest kroz zvezdu prodre u carstvo Beskonačnog.” Glas mog gurua zvučao je drukčije, tih kao daleka muzika. Vizija za vizijom preplavila je obale moje duše. Konačno su se panorame nebesa stopile u jedno jedino more blaženstva. Izgubila sam se u njegovoj plimi. Kada sam se satima kasnije vratila u ovaj svet, učitelj me je uveo u tehniku krija joge. Od te noći Lahiri Mahasaya više nije spavao u mojoj sobi. Zapravo, posle toga više nije uopšte spavao. Ostajao je u prednjoj sobi u prizemlju, i danju i noću u društvu svojih učenika.” Poštovana gospođa je zaćutala. Shvativši jedinstvenost njenog odnosa prema uzvišenom jogiju, najzad sam se ohrabrio da je zamolim da mi još nešto ispripoveda. “Sine, ti si nezasit. Ipak, ispričaću ti još jedan događaj.” Plaho se nasmešila. “Priznaću ti greh koji sam počinila prema svom mužu – guruu. Nekoliko meseci posle moje inicijacije počela sam da se osećam izgubljenom i zanemarenom. Jednog jutra Lahiri Mahasaya ušao je u sobicu da nešto uzme. Brzo sam pošla za njim. Obuzeta velikom obmanom, prekorno sam mu se obratila. “Sve svoje vreme provodiš sa učenicima. Šta je s tvojim obavezama prema ženi i deci? Žao mi je što te ne zanima da porodicu snabdeš s više novca.” Učitelj me je na trenutak pogledao i, gle, nestao je. Ispunjena strahopoštovanjem i preplašena, čula sam kako iz svakog ugla sobe odjekuje glas: “Zar ne vidiš da je sve ništa? Kako neko ko je ništa, poput mene, može za tebe skupljati bogatstvo?” “Guruđi,” povikala sam, “hiljadu puta vas molim da mi oprostite! Moje grešne oči ne mogu vas više videti. Molim vas, pojavite se u svom svetom obličju.” “Ovde sam”, odgovor je stigao odozgo. Pogledala sam gore i ugledala učitelja kako se materijalizuje u vazduhu, a glava mu dodiruje plafon. Iz očiju mu je sevao zaslepljujući plamen. Izvan sebe od straha, jecajući sam legla do njegovih nogu pošto se on tiho spustio na pod. “Ženo,” rekao je, “traži božansko blago, a ne bedni zemaljski sjaj. Kad stekneš unutrašnje bogatstvo, videćeš da spoljašnje dolazi samo.” Zatim je dodao: “Jedan od mojih duhovnih sinova pobrinuće se za tebe.” Jasno je da su se reči mog gurua ostvarile. Jedan učenik ostavio je našoj porodici značajnu sumu novca.” Zahvalio sam se Kashi Moni što je sa mnom podelila svoje čudesne doživljaje.213 Sledećeg dana vratio sam se u njen dom i nekoliko sati uživao u filozofskoj raspravi sa Tincourijem i Dicourijem Lahirijem. Ta dva sveta sina velikog indijskog jogija-domaćina krenula su njegovim stopama. Obojica su bila svetle puti, visoki, stasiti i bradati, blagog glasa i starinski šarmantnog ponašanja.
Poglavlje 35.
Hristoliki život Lahirija Mahasaje
“Ostavi sad, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu.”247 Tim rečima upućenim Jovanu Krstitelju, kao i tražeći od Jovana da ga krsti, Isus je priznao božanska prava svog gurua. Proučavajući s poštovanjem Bibliju s orijentalnog stanovišta248 i sa intuitivnom percepcijom, zaključio sam da je Jovan Krstitelj u prošlim životima bio Hristov veliki guru. Neki odlomci u Bibliji podrazumevaju da su Jovan i Isus u svojim prošlim inkarnacijama bili Ilija i njegov učenik Elizej (to su imena iz Starog zaveta. Grčki prevodioci preveli su ih kao Elijas i Eliseus. U Novom zavetu ona se ponavljaju u tom izmenjenom obliku). Sam kraj starog zaveta predskazuje ponovno utelovljenje Ilije i Elizeja: “Evo, ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji.” Prema tome, Jovan (Ilija) je poslat “pre dolaska Gospoda”249 rođen nešto ranije da bi nagovestio Hrista. Ilijinom ocu Zahariju javio sa anđeo da bi mu posvedočio kako je njegov sin Jovan, koji će se tek roditi, niko drugi nego Ilija. “A anđeo reče mu: ne boj se, Zaharija, jer je uslišena tvoja molitva: i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i nadeni mu ime Jovan… mnoge će sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu Bogu njihovome. I on će napred doći pred njim250 u duhu i sili Ilijinoj da obrati srca otaca k deci, i nevernike k mudrosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod gotov.”251 Isus je dva puta nedvosmisleno identifikovao Iliju kao Jovana. “Ali vam kažem da je Ilija već došao, i ne poznaše ga, … Tada razumeše učenici da im govori za Jovana krstitelja.”252 I opet je Hrist rekao: “Jer su svi proroci i zakon proricali do Jovana. I ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći.”253 Kada je Jovan porekao da je Ilija,254 mislio je da u poniznoj odori Jovana on više ne igra uzvišenu ulogu Ilije, velikog gurua. U svojoj prošloj inakarnaciji predao je “ogrtač” svoje slave i svoje duhovno bogatstvo svom učeniku Jeliseju.“ “A Jelisej reče: da budu dva dela duha tvojega u mene. A on (Ilija) mu reče: zaiskao si tešku stvar: ali ako me vidiš kad se uzmem od tebe biće ti tako. …I podiže plašt Ilijin koji beše spao s njega. …Sinovi proročki …rekoše: Počinu duh Ilijin na Jeliseju.”255 Uloge su izmenjene jer više nije potrebno da Ilija-Jovan bude prividni učitelj Jeliseju-Isusu, koji je sada bio božanski savršen. Prilikom svoje transfiguracije na brdu256 Hrist je pored Mojsija video svog gurua Iliju. Takođe, u času najveće muke na krstu Isus je zazvao Božije ime: “Ili! Ili! Lama savahtani? …A neki od onih što stajahu onde čuvši to govorahu: ovaj zove Iliju. …A ostali govorahu: stani da vidimo hoće li doći Ilija da mu pomogne.”257
(247 Matej 3, 15
248 Mnogobrojni odlomci iz Biblije otkrivaju da su pisci Starog i Novog zaveta razumeli i priznavali zakon reinkarnacije. Ciklus reinkarnacije pruža za različite faze evolucije u kojima se nalazi čovečanstvo, razumnije objašnjenje od sadašnje zapadne teorije koja pretpostavlja da je nešto (svest o ja) nastalo iz ničeg, postojalo s promenljivom jačinom trideset i devedeset godina, da bi se opet vratilo u prvobitu prazninu. Nepojmljiva priroda takve praznine je problem koji bi razveselio dušu svakog srednjovekovnog skolastika. U Bibliji se na nekoliko mesta spominje zakon karme i njegova logička posledica, ponovno rađanje u telu (vidi 42 poglavlje) kao, na primer: “Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek! – Postanje 9,6. Ako svaki ubica mora i sam biti ubijen “od ljudi”, tada će za tu osvetu u većini slučajeva biti potrebno više od jednog životnog veka. Današnja policija jednostavno nije dovoljno brza! Rana hrišćanska crkva prihvatala je učenje o reinkarnaciji. To učenje tumačili su gnostici i mnogi crkveni oci, među njima Klement Aleksandrijski i slavni Origen (obojica iz III veka), kao i sveti Jeronim (V vek). Na Drugom saboru u Carigradu 553. godine to učenje prvi put je proglašeno jeresom. U to vreme mnogi hrišćani su smatrali da učenje o reinkarnaciji ostavlja čoveku i suviše vremena, te ga zbog toga ne podstiče da se odmah trudi oko svog spasenja. Potiskivanje te istine dovelo je do niza grešaka i zbrke. Milioni ljudi nisu svoj “jedini život” posvetili traganju za Bogom, nego za uživanjima ovog sveta – jednom dobijenog, a uskoro zauvek izgubljenog! Istina je da se čovek uvek ponovo rađa na zemlji sve dok ne postane svestan da je sin Božiji.
249 Malahija 4, 5
250 “Pred njim”, tj. “pred Gospodom”.
251 Luka 1, 13-17
252 Matej 17, 12-13
253 Matej 11, 1314. Uporedi s Malahija 4, 5
254 Jovan 1, 21
255 II Carevi 2, 9–15
256 Matej 17, 3
257 Matej 27, 46- 49 )
Veza između učitelja i učenika, koja odoleva vremenu i koja je postojala između Jovana i Isusa, postojala je i između Babađija i Lahirija Mahasaye. S nežnim staranjem besmrtni guru je prešao ponor koji je zjapio između dva života njegovog učenika i vodio prve korake deteta, a zatim čoveka Lahirija Mahasaye. Tek pošto je učenik napunio trideset dve godine, Babađi je ocenio da je sazrelo vreme da se ponovo javno uspostavi nikada prekinuta veza. Posle kratkog susreta u Ranikhetu, nesebični učitelj je poslao ljubljenog učenika u svet da izvrši svoje poslanstvo. “Doći ću kada ti budem bio potreban.” Koliko god da voli, koji smrtnik može to da obeća? Uopšteno u društvu nepoznat, veliki duhovni preporod počeo je udaljenoj tački Benaresa. Isto kao što se miris cveća ne može ugušiti, tako ni Lahiri Mahasaya nije mogao prikriti svoju svetost, živeći mirno kao idealni kućedomaćin. Polako su dolazili poklonici, kao pčele, iz svakog dela Indije, tražeći božanski nektar oslobođenog učitelja. Jedan od prvih koji je opazio neobičnu nadzemaljsku promenu na svom činovniku bio je njegov engleski nadzornik koji ga je zbog toga nazvao “ekstatičnim babuom”. “Gospodine, izgledate tužni. Šta vas muči”, jednog jutra Lahiri Mahasaya je saosećajno upitao svog poslodavca. “Žena u Engleskoj veoma mi je bolesna, pa sam zabrinut.” “Doneću vam vesti od nje.” Lahiri Mahasaya napustio je prostoriju i kratko vreme sam sedeo. Kad se vratio, utešno se smešio. “Vašoj ženi je bolje. Upravo vam piše pismo”. Sveznajući jogi citirao je delove pisma. “Ekstatični babu, ja znam da vi niste običan čovek. Ali teško mogu da poverujem da možete ukinuti prostor i vreme!” Konačno je stiglo obećano pismo. Začuđeni nadzornik video je da uz dobre vesti od žene, pismo sadrži iste one rečenice koje mu je pre nekoliko nedelja naveo Lahiri Mahasaya. Žena je stigla u Indiju nekoliko meseci kasnije. Kada je srela Lahirija Mahasayu, s poštovanjem ga je pogledala. “Gospodine,” rekla je, “dok sam bila bolesna u Londonu, ugledala sam vaš lik okružen sjajnom aurom. Istog trena sam ozdravila.” Svakog dana, jedan ili dva poklonika potražili bi uzvišenog gurua zbog inicijacije u kriya jogu. Osim ovih spiritualnih dužnosti, dužnosti na poslu i u porodici, veliki učitelj se oduševljeno bavio obrazovanjem. Organizovao je mnogobrojne studijske grupe i aktivno sudelovao i razvijanju velike srednje škole u Bengalolita četvrti Benaresa. Njegove redovne govore o svetim spisima prozvali su “Gita sastancima”. Mnogobrojni tragaoci za istinom revnosno su ih posećivali. Svojim mnogobrojnim aktivnostima Lahiri Mahasaya je želeo da odgovori na uobičajeni izazov: “Kada se završe poslovne i društvene dužnosti, preostaje li vremena za duboku meditaciju?” Skladno uravnotežen život velikog gurua-kućedomaćina postao je tiha inspiracija hiljadama ljudi. Zarađujući samo skromnu platu, štedljiv, malih zahteva, dostupan svima, učitelj je prirodno i srećno koračao stazom svetovnog života. On koga je Bog već uzdigao na svoje prestolje, iskazivao je poštovanje svim ljudima bez obzira na njihove različite zasluge. Kada bi ga poklonici pozdravljali on im se klanjao. S detinjom poniznošću često bi dodirivao stopala drugih, ali je retko dozvoljavao da se ta počast iskaže njemu. Značajno je bilo u životu Lahirija Mahasaye to što je dar joge delio ljudima svih vera. Među njegovim učenicima nisu bili samo hindusi nego i muslimani i hrišćani. Monisti i dualisti, pripadnici različitih pravaca ili oni bez vere, univerzalni guru ih je sve primao i podučavao. Jedan od njegovih najnaprednijih učenika bio je Abdul Gufur Khan, musliman. Lahiri Mahasaya je pokazao veliku hrabrost jer je, iako pripadnik najviše kaste Brahmana, činio sve što je mogao da slomi krutu kastinsku bigotnost svog vremena. Ljudi iz svih društvenih slojeva nalazili su zaštitu pod učiteljevim sveprisutnim krilima. Ko i svi Bogom nadahnuti proroci, Lahiri Mahasaya pružio je ljudima novu nadu. “Uvek imajte na umu da ne pripadate nikome i da niko ne pripada vama. Pomislite da ćete jednog dana iznenada morati sve na ovom svetu da napustite, pa se s Bogom upoznajte sada”, govorio je veliki guru svojim učenicima. “Pripremite se za astralno putovanje i smrt tako što ćete se svakodnevno voziti u cepelinu božanske percepcije. Zbog obmane vidite sami sebe kao gomilu mesa i kostiju, a to je u najboljem slučaju kolevka nevolje. Meditirajte neprekidno da biste uvideli kako ste beskonačna suština s one strane svake patnje. Ne budite robovi tela. Koristeći tajni jogijski ključ, naučite da pobegnete u carstvo duha.” Veliki guru habrio je svoje mnogobrojne učenike da se pridržavaju dobre stare discipline u svojoj vlastitoj veri. Naglašavajući sveobuhvatnu prirodu krija joge kao praktične tehnike oslobođenja, Lahiri Mahasaya je ostavljao svojm učenicima slobodu da se u životu izražavaju u skladu sa svojom okolinom i vaspitanjem. “Neka se musliman klanja pet puta na dan”, isticao je učitelj. “Hindus bi trebalo da meditira četiri puta na dan, a hrišćanin da se četiri puta dnevno moli Bogu i potom čita Bibliju.” Nepogrešivom moći razlučivanja guru je vodio svoje sledbenike stazama bhakti (predanosti), karme (delovanje), đnane (mudrosti) ili radža (kraljevska ili potpuna) joge, u skladu s prirodnim sklonostima svakog pojedinca. Veliki guru savetovao je svojim učenicima da izbegavaju teorijsku raspravu o svetim spisima. “Mudar je onaj koji drevna otkrovenja i sam doživi, a ne onaj koji o njima samo čita”, govorio je. “Rešite sve svoje probleme meditacijom. Beskorisna verska razmatranja zamenite iskustvenom povezanošću s Bogom. Očistite duh od dogmatskog teološkog tereta i otvorite prolaz svežim isceliteljskim vodama direktne percepcije. Osluškujte unutrašnji božanski glas koji će odgovoriti na svako vaše životno pitanje. Iako izgleda da čovek veoma spretno dovodi sebe u nevolju, dosetljivost božanskog pomagača nije ništa manja. Jednog dana učiteljeva sveprisutnost se pokazala pred mnogobrojnim učenicima koji su slušali njegovo predavanje o Bhagavad giti. Dok je objašnjavao značenje kutastha ćaitanye ili hristove svesti za celu vibrirajuću kreaciju, iznenada mu je ponestalo daha, on je povikao: “Davim se u telima mnogih duša na japanskoj obali!” Sledećeg jutra učenici su u novinama pročitali da je u blizini japanske obale potonuo brod, i da su mnogi našli smrt u talasima. Mnogobrojni učenici Lahirija Mahasaye koji su živeli u udaljenim delovima Indije bili su uprkos toga svesni njegove zaštitničke sveprisutnosti. “Uvek sam sa onima koji vežbaju kriju ”, tešio je one učenike koji nisu mogli da ostanu u njegovoj blizini. “Vodiću vas u vašu kosmičku domovinu tako što ću proširiti moć vaše percepcije.” Jedan poklonik koji nije mogao da dođe u Benares dobio je tačna upustva za kriju u snu. Lahiri Mahasaya ispunio je njegove molitve i pojavio se da bi ga podučio. Lahiri Mahasaya je u nekoliko navrata odgovarao učenike koji su želeli da se zamonaše. “Ne biti u Bogu probuđen, a nositi žutu haljinu, zbunjujuće je za društvo”, govorio je. Zaboravite na spoljašnje znake odricanja koji mogu da vam štete izazivajući u vama lažni ponos. Ništa nije važno osim vašeg upornog svakodnevnog duhovnog napredovanja. Zato koristite krija jogu.” Ako bi neko od učenika zapostavio neku od svojih svetovnih obaveza, učitelj bi ga blago prekoreo. “Reči Lahirija Mahasaye bile su blage i blagotvorne čak i kada je morao otvoreno da govori o učenikovim greškama, rekao je jednom Šri Juktešvar, a zatim skrušeno dodao: ”ni jedan od učenika nije izmakao njegovim ubodima.” Nisam mogao a da se ne nasmejem, ali sam iskreno uveravao Šri Juktešvara da je svaka njegova reč muzika za moje uši, bila oštra ili ne. Lahiri Mahasaya je pažljivo podelio kriju na četiri progresivne inicijacije. Više tehnike davao je samo kada bi se pokazao određeni duhovni napredak. Jednog dana jedan učenik je protestovao, pošto je bio uveren da njegova vrednost nije pravilno ocenjena. “Učitelju,” rekao je “sada sam sigurno spreman za drugu inicijaciju.” Tog trenutka vrata su se otvorila da propuste skromnog učenika Brindu Bhagata, pismonošu u Benaresu. “Sedi pored mene, Brinda.” Veliki guru mu se ljubazno nasmešio. “Kaži mi da li si spreman za drugu tehniku krija joge?” Mali pismonoša sklopio je molećivo ruke. “Gurudeva,” rekao je uzbuđeno, “molim vas, dosta je inicijacija! Kako mogu da asimilujem bilo kakvo uzvišenije učenje? Danas sam došao da vas zamolim za blagoslov jer me je prva božanska krija toliko opila da ne mogu da raznosim pisma!” “Brinda već pliva u moru duha.” Na te reči Lahirija Mahasaye drugi učenik pognuo je glavu. “Učitelju,” rekao je, “vidim da sam bio slab zanatlija i da sam svoju krivicu svalio na svoje oruđe.” Pismonoša koji je bio neobrazovan, metodom krija joge se kasnije toliko razvio, da su oni učeni ponekad tražili da im protumači teže delove iz svetih spisa. Tako je mali Brinda koji nije poznavao ni greh ni gramatiku, postao poznat među učenim panditima. Određen broj učenika Lahirija Mahasaye koji su bili na uticajnim položajima, želeli su reklamom da povećaju broj poklonika krije . Guru je to odbio. Jedan od učenika, kraljevski lekar vladara Benaresa, želeo je organizovano da širi jedno od učiteljevih imena, “Kasi aba” (uzneseni iz Benaresa). Guru je i to zabranio. “Neka se miris krija cveta širi prirodno bez ikakvog razmetanja”, rekao je. “Njene semenke pustiće korenje u duhovno plodnim srcima.” Iako veliki učitelj nije prihvatao sistem propovedanja preko modernih medija neke organizacije ili objavljivanje u štampi, znao je da će snaga njegove poruke navaliti kao neodoljiva bujica i vlastitom snagom preplaviti ljudski duh. Izmenjen i čist život poklonika bio je jednostavna garancija besmrtne vitalnosti joge. Godine 1866, dvadeset i pet godina posle inicijacije u Ranikhetu, Lahiri Mahasaya se povukao u penziju. Pošto su ga sada mogli posećivati i danju, učenici su dolazili u sve većem broju. Veliki guru je većinu vremena provodio ćuteći, spokojno sedeći u položaju lotosa. Retko je napuštao mali salon, čak i da bi se prošetao po ostalim delovima kuće. Reka učenika stizala je skoro neprekidno po guruov daršan (sveti pogled). Sa strahopoštovanjem su posetioci posmatrali natprirodne crte koje su se mogle uočiti u uobičajenim fiziološkim stanjima. Lahiri Mahasaja nije disao, nije spavao, nisu mu kucali puls i srce, satima nije treptao očnim kapcima, a bio je obavijen aurom dubokog mira. Niko ko bi ga posetio nije se vratio bez duhovnog nadahnuća. Svima bi bilo jasno da su primili blagoslov od pravog božjeg čoveka. Učitelj je sada dozvolio svom učeniku Panchanonu Bhattacharyi da u Kalkuti otvori “Institut arijskog poslanstva”. Učenik je ovde širio poruku krija joge i za narod pripremao određene jogijske lekove. U skladu s drevnim običajem, Lahiri Mahasaya je svim ljudima za lečenje različitih bolesti davao nim ulje. Kada je guru zamolio nekog od učenika da destilira ulje, on bi lako izvršio taj zadatak. No ako bi neko drugi to pokušao, naišao bi na neobične prepreke. Video bi, na primer, da je ulje posle propisanog postupka destilacije skoro isparilo. Očigledno da je jedan od potrebnih sastojaka bio i učiteljev blagoslov. Institut za arijsko poslanstvo preduzeo je objavljivanje mnogobrojnih guruovih komentara svetih spisa. Kao ni Isus i neki drugi veliki proroci, Lahiri Mahasaya nije pisao knjige, ali učenici su zabeležili njegova pronicljiva tumačenja. Učiteljev unuk, Šri Ananda Mohan Lahiri, napisao je zanimljivu knjižicu o kriji . “Tekst Bhagavad gite je deo velikog epa Mahabharate gde se nalazi nekoliko ključnih tačaka (vyas-kuta), piše Šri Ananda. “Ako te ključne tačke ne razrešimo, nećemo naći ništa drugo do mitske priče koje lako mogu pogrešno da se razumeju. Ako te ključne tačke ne razrešimo, izgubili smo nauku koja se na Istoku održala nadljudskim strpljenjem, a koja je nastajala hiljadama godina eksperimentisanja. Komentari Lahirija Mahasaye bile su reči koje su iznele na videlo i oslobodile od alegorijskog balasta pravu nauku o religiji koja je tako spretno sakrivena zagonetkama i slikovitim jezikom svetih spisa. Učitelj je dokazao da vedske formule nisu nerazumljiva igra reči, već da imaju duboko naučno značenje… Znamo da je čovek obično bespomoćan pred bujicom zlih strasti, no te strasti nemaju nikakve moći nad čovekom koji više nije motivisan da im podlegne, jer je putem joge postigao više stanje trajnog blaženstva. Ovde odricanje, negacija nižih strasti, ide ruku pod ruku s doživljajem blaženstva. Bez takve naknade, svi moralni propisi koji se uglavnom sastoje od zabrana, su nam uzaludni… Život Lahirija Mahasaye izmenio je zastarelo svatanje da je joga nešto tajanstveno. Moramo imati na umu da ono što je pre hiljadu godina bilo tajanstveno, sada više nije, a ono što je danas tajanstveno za stotinak godina može da bude sasvim jasno. Zakon krija joge je večan. On je istinit kao i matematika. Kao ni jednostavna pravila sabiranja i oduzimanja, ne može se uništiti. Kad bismo spalili sve knjige o matematici, logički umovi bi ponovo otkrili njene zakone. Ako bi uništili sve svete knjige o jogi, njeni osnovni zakoni bi izašli na videlo kad god bi se pojavio istinski jogi koji utelovljije čistu predanost, pa prema tome i čisto znanje.” Kao što je Babađi jedan od najvećih avatara, mahavatar, a Šri Juktešvar đnanavatar ili inkarnacija mudrosti, tako se Lahiri Mahasaya može s pravom nazvati yogavatarom ili inkarnacijom joge. Kvalitativno i kvanitativno, on je podigao duhovni nivo društva. Po svojoj moći da svoje bliske učenike uzdigne do duhovne veličine jednog Hrista i po svom širenju istine među narodom, Lahiri Mahsaya spada među spasitelje čovečanstva. Što se tiče čuda, često je govorio: “O delovanju suptilnih zakona koji su ljudima uopšteno nepoznati ne treba javno raspravljati niti ih objavljivati u štampi bez zrelog razmišljanja.” Ako izgleda kao da sam na ovim stranicama zanemario njegovo upozorenje, onda je to zato što sam u sebi osetio da on na to pristaje. Kao jogi-kućedomaćin, Lahiri Mahasaya je doneo praktičnu poruku primerenu potrebama moderne Indije. U Indiji danas ekonomske i verske prilike nisu ni približno tako savršene kao što su bile u drevnoj Indiji. Stoga veliki guru nije podsticao ideal jogija kao lutajućeg askete s prosjačkom činijom. Naprotiv, naglašavao je prednosti koje moderni jogi stiče time što sam zarađuje za život, što je materijalno nezavisan od društva od koga je teško nešto izmoliti i što vežba jogu u skrovitosti svog doma. Tom savetu Lahiri Mahasaya je dodao svoj ohrabrujući primer. Mogli bi ga nazvati “najnovijim modelom” jogija. Babađi je hteo da njegov način života bude primer budućim jogijima ne samo na Istoku, već naročito na Zapadu. Nova nada za novog čoveka! “Sjedinjenje s Bogom,” objavio je yogavatar, “moguće je ličnim naporom i ne zavisi od teoloških uverenja i hirova Kosmičkog Diktatora.”
Iz knjige: Jogananda, Autobiografija jednog jogija
Dodajte komentar