Gospod Mahavira bio je 24. i poslednji Tirtankara đainističke religije. Prema njoj, sve Tirtankare bile su rođene kao ljudska bića, ali su dostigle stanje savršenstva i prosvetljena kroz meditaciju i samoostvarenje. Tirtankare su takođe poznate kao Đine.
Mahavira je rođen 599. g.p.n.e. kao princ u Biharu, u Indiji, u kšatriskoj porodici oca Sidarte i majke Trišale, koji su bili sledbenici đainističkog duhovnog puta. Odrastao je okružen kraljevskim luksuzom, a još kao mali je pokazao izuzetnu hrabrost. Sa 30 godina napustio je porodicu i palatu, odrkao se svih zemaljskih poseda, uključujući i odeću, i postao monah. Sledećih 12 godina proveo je u dubokoj tišini i meditaciji. Njegov put bio je izrazito asketski – odricao se hrane na veoma duge periode i upražnjavao najstrože pokore. Najstriktnije je izbegavao povređivanje bilo kog živog bića, što je jedan od osnovnih postulata đainizma. Posle 12 godina meditacije, molitve i odricanja, postigao je samoostvarenje, odnosno Bogorealizaciju. Sledećih 30 godina proveo je idući širom Indije i propovedajući Istinu koju je ostvario. Dolazili su mu ljudi iz svih oblasti života, bogati i siromašni, iz visokih kasti i nedodirljivi, muškarci i žene. Krajnji cilj ovog učenja bilo je pokazati ljudima kako da postignu slobodu od bola i patnje oslobađajući se ciklusa rađanja i smrti i postižući stanje blaženstva. Ovo je takođe poznato i kao Nirvana ili Mokša. On objašnjava da je kroz večnost svako živo biće, svaka duša, okovana karmom koja se akumulira kroz njena dobra ili loša dela. Pod uticajem karme duša je naviknuta da traži zadovoljstvo u materijalnim stvarima i posedovanju, što predstavlja koren samoljublja, nasilja, ljutnje, pohlepe i ostalih loših osobina. Rezultat svega je akumuliranje još karme. Mahavira je propovedao oslobađanje kroz ispravno verovanje, ispravno znanje i ispravno delovanje.
U centru ispravnog delovanja đaina postojala su četiri zaveta:
1. Nenasilje (ahimsa) – ne povrediti nijedno živo biće
2. Istinitost (Satya) – govoriti samo istinu
3. Ne ukrasti (Asteya) – ne uzeti ništa što nije dato na ispravan način
4. Neposedovanje/nevezanost (Aparigraha) – potpuna nevezanost za ljude, mesta i materijalne stvari
Ovim zavetima Gospod Mahavira je dodao i peti:
5. Celibat (Brahmacharya) – uzdržavanje od telesnog zadovoljstva
Đaini su ove zavete ugradili u temelj svojih žćivota – monasi i monahinje ih se pridržavaju striktno i beskompromisno, dok ih obični ljudi slede koliko mogu u skladu sa svojim načinom života.
Sa 72 godine Gospod Mahavira je napustio telo (527.g.p.n.e). U noći njegovog odlaska u Indiji se slavi Festival Svetlosti (Dipavali).
Učenje Gospoda Mahavire prožeto je dubokom i univerzalnom samilošću. Govorio je: “Živo telo nije puki skup kostiju i mesa, već prebivalište duše koja potencijalno ima savršeno opažanje, savršeno znanje, savršenu moć i savršeno blaženstvo.” Takođe je propovedao univerzalnu ljubav, naglašavajući da su sva živa bića, bez obzira na svoju veličinu, oblik i stepen duhovnog razvoja jednaka, i da moramo da ih volimo i poštujemo.
Đainizam je postojao i pre Mahavire. Za razliku od Bude, koji je bio njegov savremenik, Mahavira nije osnivač nove religije, već pre reformator već postojeće koja ima dugu tradiciju. On je reorganizovao đainistička učenja tako da budu prilagođenija ljudima njegovog vremena.
Đainizam i danas postoji kao religija, pre svega u Indiji. Izvršio je ogroman uticaj na Mahatmu Gandija i njegovu filozofiju nenasilja, kao i na Martina Lutera Kinga u Americi koji je nosio sa sličnu poruku.
Dodajte komentar