Klanjam se prosvetljenima.
Klanjam se oslobođenim dušama.
Klanjam se duhovnim vođama.
Klanjam se učenim prosvetiteljima.
Klanjam se svim svecima i mudracima
Svuda u svetu.
(Namaskar mantra
ili Univerzalna molitva đainista)
ZAČEĆE MAHAVIRE
U Mahavirinom životu ima pet izuzetnih i povoljnih događaja koje slave odani sledbenici đainskog puta. Prvi od njih je Mahavirino začeće ili garbha. U skladu sa našom indijskom filozofijom, kraljevi po tradiciji pripadaju kasti kšatrija ili ratnika, dok je uloga bramina da budu sveštenici. Što se tiče Avatara ili uhovnih Učitelja vrlo visokog reda, hindusi, đainisti i budisti veruju da bi i oni trebalo da vode poreklo iz klase kšatrija, s obzirom da ove velike ličnosti zapravo i jesu kraljevi u duhovnoj oblasti. Šri Ramačandra, Šri Krišna i Gospod Buda su svi bili kšatrije. Za Gospoda Mahaviru se veruje da se njegova duša prvobitno spustila u porodicu bramina. Indra, kralj kosmičkih bogova, nije mogao da podnese ovu nepovoljnu okolnost, te je embrion okultno preneo posvećenoj kšatrijki po imenu Trišala. Ona je bila udata za bogatog zamindara, ili poglavicu, koji se zvao Sidarta i vladao plemenom Naja. Sidarta i Trišala su već pripadali đainskoj veri. Bili su odani dvadeset i trećem Tirtankari, Parsvi, koji je živeo 250 godina pre njih.
TRIŠALINI IZUZETNO PROSVETLJUJUĆI I ISPUNJAVAJUĆI SNOVI
Jedne noći, pre nego što se Mahavira rodio, njegova majka Trišala usnila je četrnaest veoma značajnih snova. Probudila se ustreptala od radosti i pozvala svog muža. Opisala mu je svaki san i upitala ga za njihovo značenje. Trišala je sanjala lava, sunce na izlasku, jezero prepuno lotosa, nepregledno more od mleka, i mnoge druge svete simbole. Sidarta je u dubokoj tišini meditirao na unutarnji smisao svakog sna. Konačno je svojoj ženi rekao, “Sasvim sam uveren da ćeš roditi dečaka koji je veoma uzvišena duša. On će našoj porodici doneti veliku čast i slavu. Jednoga dana biće krunisani kralj i predvodiće veliku vojsku.” Trišala je bila silno srećna zbog tumačenja koje je njen muž pripisao njenim snovima. Ostatak
noći je probdela da ove dobre snove ne bi omeli nikakvi loši snovi. Kada je osvanulo jutro, Sidarta je pozvao seoske mudre glave da dođu i protumače ove snove. Oni su naširoko raspravljali o svim simbolima i zaključili su da će Sidartin sin biti ili car ili đina. Đina je onaj ko je pobednik u unutarnjem svetu. On osvaja sopstvo. Od te reči je izvedena reč “đaina.” Sidarta je prihvatio ovo tumačenje i nagradio je mudrace hranom i darovima. Na vest da je njihovo dete predodređeno da postigne velike stvari, Trišala je bila preplavljena radošću.
MAHAVIRINO ROĐENJE
Mahavirino rođenje, ili janma (đanma), drugi je od pet događaja sa posebnim znamenjem u njegovom životu. On se rodio u Kundragrami, u kraljevstvu Vasali na severu Indije. Mahavira se rodio čitavih 599 godina pre Isusa Hrista i 32 godine pre Gospoda Bude. Božanskim sticajem okolnosti, Gospod Mahavira i Gospod Buda su rođeni u istom području. Roditelji su Mahaviri dali ime Vardamana. Vardamana znači “onaj ko stalno raste.” Izabrali su ovo ime jer su primetili da je materijalno bogatstvo počelo nezimerno da im se uvečava od kada je Trišala zatrudnela.
VARDAMANINA ISKUSTVA U DETINJSTVU
Kao dečak, Vardamana je fizički bio vrlo jak i veoma hrabar. Jednoga dana igrao se sa nekim drugovima, kada se pojavila strašna kobra. Prestravljeni, svi ostali dečaci su se razbežali, a Vardamana je ščepao kobru za rep i bacio je daleko odatle. Potom se pridružio svojim drugovima. Ova kobra je zapravo bila kosmički bog koji je postao ljubomoran na Vardamaninu neustrašivost. Hteo je da iskuša dečaka uzimajući najstrašniji oblik, ali je doživeo težak poraz.
VARDAMANA ODLUČUJE DA SE ODREKNE PORODIČNOG ŽIVOTA
Vardamana se vremenom oženio. Njegova žena se zvala Jašoda i bili su blagosloveni ćerkom kojoj su dali ime Prijadaršana. Kada je devojčica bila još uvek vrlo mala, Vardamana je odlučio da napusti porodicu i počne da vodi duhovni život. U to vreme roditelji su mu već otišli na drugi svet, pa je osetio da više ne bi trebalo da odlaže svoju potragu za najvišom Istinom. Ali, njegov stariji brat Nandivardan je doznao za njegove planove, te ga je zamolio da pričeka još nekoliko godina. Da bi udovoljio želji svog brata, Vardamana je pristao.
VELIKO ODRICANJE
Sada stižemo do trećeg sudbonosnog događaja u životu Gospoda Mahavire – do njegovog odricanja ili vairagye. Kada je Vardamani bilo trideset godina, imao je određena duboka unutrašnja iskustva na osnovu kojih je znao da je za njega kucnuo čas da se odrekne sveta. Kada su seljani dočuli šta je odlučio, stvorila se velika povorka ljudi. Vardamanu su u veličanstvenoj nosiljci proneli do parka izvan grada. Tu je on sišao sa nosiljke i počeo da odbacuje sve što ima, deo po deo. Skinuo je cvetne vence i odbacio svoju odeću. Zatim se uvio samo u jedan komad krpe koja je bila vrlo jednostavna. (Nekoliko godina kasnije,
ova krpa se zakačila za trnoviti žbun i on više nikada nije nosio odeću.) Naposletku je Vardamana sam sebi rukom iščupao kosu u pet pregršti i u tišini krenuo u pravcu suprotnom od svoje kuće. “Srećni smo mi, srećno živimo mi, koji ništa ne zovemo svojim sopstvenim”, bilo je njegovo geslo.
PUT POKORE
Vardamana je praktikovao pokore do krajnosti. Meditirao je danju i noću, pod suncem koje je peklo ili u ledenim dubinama pećina. Dugo vremena je provodio u postu. Čak se nedeljama uzdržavao i od vode. Kada bi osetio potrebu da uzme hranu Vardamana bi odlazio do doma nekog seljana da nešto isprosi. Ako bi video da je tu pre njega bio neki drugi monah, ili čak ako bi video da se tuda vrzmaju neki pas ili mačka, Vardamana bi tiho napustio to mesto. Govorio bi: “Sve duše su jednake. Oni su stigli pre mene, te su zaslužniji od mene. Ako ostanem, njihov deo će biti manji. Ne želim nečega da ih lišavam. Poći ću na neko drugo mesto da isprosim hranu za danas.” Takvo je bilo njegovo samilosno srce. Dok bi sedeo u meditaciji, na telu bu mu se skupljali razni insekti, izazivajući mu krajnju neprijatnost. Ipak, on je cenio duše ovih malenih stvorenja i nije ih sklanjao ili spirao. Provodeći život na ovaj način, uronjen u molitvu i meditaciju, Vardamana je prehodao celu Indiju. Zbog svojih nepojmljivih pokora, stekao je epitet Mahavira” što znači “Veliki Junak”.
MAHAVIRINA VRHUNSKA ĆUTNJA
Mahavira se ponekad mesecima, pa čak i godinama, pridržavao zaveta ćutnje, pogotovo na početku svog duhovnog života. Njegova praksa je bila da ustane u tri ujutru i luta od mesta do mesta meditirajući, sasvim nag. Verovao je da nas, ako bilo šta posedujemo, to sprečava da ostvarimo Boga. Mahavira je bio fizički jak, i kada bi ga noću videli na ulici, ljudi bi ga pogrešno shvatali. Vređali bi ga, pa čak i gađali kamenjem ili huškali pse na njega; ali, pošto se zavetovao na ćutnju, on se nikada nije požalio. Zadržavao bi svoju savršenu smirenost prema svim živim bićima. Jedne noći je dospeo u izvesno selo. Desilo se da se u tom selu dogodio priličan broj krađa, te su ljudi izašli na ulice ne bi li uhvatili lopova. Kada su spazili Mahaviru, bili su ubeđeni da je on krivac. Zašto bi inače lutao ulicama usred noći? Stoga je grupa ljudi dograbila Mahaviru i počela da mu postavlja svakojaka pitanja. “Reci nam koliko novca si ukrao!” Mahavira je ćutao “Zašto si uzeo sve te stvari?” Tišina. Ljudi su bili krajnje nezadovoljni što Mahavira nije odgovarao, pa su počeli da ga tuku. On i dalje nije progovarao. Napokon su odlučili da ga odvedu do svog vođe, seoskog poglavice. Poglavica je bio trešten pijan. Rekao je: “Zadavimo ovog nitkova!” Doneli su vrlo debeo konopac i vezali ga Mahaviri oko vrata. Sedam puta su pokušali da zadave Mahaviru, ali ništa se nije dogodilo. Seljani su shvatili da Mahavira ima ogromnu duhovnu moć, te su ga zamolili za oproštaj i oslobodili ga.
IDEAL AHIMSE
Mnogo puta se desilo da nesvesni ljudi progone Mahaviru. Ponekad bi ga zasuli prljavštinom dok bi bio u dubokoj meditaciji, ili bi ga podigli pa ispustili, ne bi li omeli njegov trans. Ipak, Mahavira nikada nije uzvraćao. Za njega je ahimsa, nenasilje, bilo najuzvišenija religija. On je propovedao: “Prema svojim bližnjima ne budi neprijateljski naklonjen; to je Zakon Onoga koji ima obilnu kontrolu.”
MAHAVIRINO PROSVETLJENJE
Tokom mnogih godina, Mahavira nikada nije skrenuo sa puta svojih pokora. Kada mu je bilo četrdeset i dve godine, tačno trinaest godina od kako je postao lutajući božjak, desio se četvrti i najsvetiji događaj u njegovom životu. Određenog dana, pod suncem koje je peklo, seo je na obalu reke i ušao u duboko stanje meditacije, kao što je i imao običaj. Upravo na tom mestu je postigao prosvetljenje, koje đainisti nazivaju kevalajnana (kevalađnana). Mahavirine prve reči su bile: “Ja sam sveznajući i svevideći, i posedujem beskonačno znanje. Bilo da hodam ili mirno stojim, bilo da spavam ili sam budan, u meni su prisutni vrhunsko Znanje i Intuicija – stalno i neprekidno.” Potom je Mahavira nastavio da hodi iz mesta
u mesto još punih trideset godina. Gde god bi došao, propovedao bi samilost, trpeljivost i pokoru.
MAHAVIRINIH PET ZAVETA
Ova priča se dogodila u sezoni monsuna. U toku ova četiri meseca u godini đainski monasi prekidaju svoja putovanja iz mesta u mesto, da ne bi povredili sićušna stvorenja kojih tada ima u izobilju. Mahavira je dospeo do jedne isposnice i askete koje su u njoj živele pozvaše ga ostane sa njima. Prihvatio je njihov srdačni poziv i smestio se u kolibi od trave. S obzirom da je vladala oskudica u hrani, prispelo je nekoliko krava koje su počele da se napasaju krovom kolibe. Mahavira je bio srećan što vidi da jedu do mile volje i nastavio je da meditira. Međutim, glavni među asketama se razbesneo. Nemilosrdno je izvređao Mahaviru rekavši: “Čak i ptice umeju da se brinu o svojim gnezdima, dok ti ne znaš kako da sačuvaš sopstvenu kolibu! Teško je poverovati da si ti nekada bio kšatrija i sin seoskog poglavice.” Kao i obično, Mahavira je nastavio da ćuti i nije dao nikakav odgovor. Ipak, od tog dana pa nadalje, uzeo je pet zaveta kojih se pridržavao do kraja života. Odlučio je da nikada ne ostaje na mestima gde će njegov boravak prouzrokovati nevolje drugima. Rešio je da svu važnost pridaje duši, a ne telu. Doneo je odluku da progovara samo da bi odgovorio na pitanja tragalaca ili da bi prosio hranu. Što se tiče milostinje, zavetovao se da će primati samo onoliko koliko može da mu stane na dlan. Na kraju, rešio se da ne služi domaćinima da bi zadovoljio sopstvene potrebe.
MAHAVIRA JE BEZRAZLOŽNO MUČEN
Jednoga dana Mahavira je u miru meditirao pod drvetom. Neki kravar je s kravom prišao i obratio se Mahaviri: “Molim te, pričuvaj mi ovu kravu. Vratiću se ubrzo.” Mahavira je bio u dubokoj meditaciji i nije odgovorio kravaru. Kravar je smatrao da mudračeva ćutnja znači da je prihvatio da preuzme brigu o kravi, te je prilično sretan otišao svojim putem, ostavivši kravu za sobom. Mahavira je nastavio da meditira kao i pre. Posle nekoliko sati, kravar se vratio. Zapanjen, otkrio je da nema krave. Nekud je odlutala. Razbeseneo se na Mahaviru, te je stao nemilosrdno da udara mudraca. Onda se popeo na drvo i odlomio jednu granu. Počeo je da šiba Mahaviru, ali Mahavira nije izustio ni reč. Naposletku je kravar uzeo dva zašiljena štapa i duboko ih zabio u Mahavirine uši, ne bi li ih zapušio. Povikao je: “Kada se već pretvaraš da si gluv, daj da ja to učinim istinitim!” Potom je otišao odatle. Mahavirine uši su obilno krvarile i trpeo je jake bolove. Ustao je i otišao do obližnjeg sela. Kada su ga seljani videli, naprosto su se užasnuli što je neko prema njemu mogao da se ponaša tako grozno. Pružili su Mahaviri odgovarajuću medicinsku negu i uspeli da ga izleče.
PITANJE SUDBINE
Prvi Mahavirin učenik zvao se Gošalak, ali ga je Mahavira zvao Gošal. Gošal je šest godina ostao uz Mahaviru. Potom je došlo do razlika u mišljenju i Mahavira je morao da zamoli Gošala da ode.
Glavni razlog njihovog neslaganja ticao se Mahavirine filozofije sudbine. Gošal je verovao da mi, kao ljudska bića, moramo da ubiramo plodove naših prošlih dela. Sve zavisi od onoga što smo činili u prošlosti. Mahavira je govorio: “Istina je da ubiramo plodove svojih prošlih dela, ali istovremeno imamo i sposobnost da prevaziđemo prošlost. Mi nismo sasvim podložni sudbini. Ako se molimo i meditiramo, možemo otići daleko izvan dejstva naših prošlih dela.” Gošal je osećao da sudbina ima poslednju reč u ljudskom bivanju, dok je Mahavira bio istog mišljenja kao i Sri Aurobindo, koji je rekao: “Sudbina će biti izmenjena neizmenljivom Voljom.” Naposletku je Gošal napustio svog Učitelja. Otišao je i počeo samostalno da praktikuje pokore. Praktikovao je mnogo godina i bio u stanju da stekne velike joginske moći. Okupio je i izvestan broj učenika. Nažalost, u nekoliko prilika njegovo moralno ponašanje je bilo žalosno. Mnogo godina kasnije, po Mahavirinom prosvetljenju, Gošal se još jednom pojavio u životu svog bivšeg Učitelja.
MAHAVIRA PRIHVATA UČENICE
Jedan kralj je ubijen na bojnom polju i svo njegovo blago oduzeto. Zbog toga je njegova mlada kćer, po imenu Čandana, ostala sasvim bespomoćna. Jednog dana je vrlo tužna hodala ulicom. Pored nje je prošao bogati trgovac . Opazivši princezu, upitao ju je za zdravlje. Čandana ga je zamolila da je, ako može, primi u svoju kuću kao sluškinju. Trgovac se sažalio na Čandanu i odmah joj je ponudio mesto u svom domaćinstvu. Nažalost, Čandana je bila toliko lepa da je trgovčeva žena postala vrlo ljubomorna. “Ova devojka će mi praviti svakojake probleme,” rekla je sama sebi. Nije se usudila da traži od Čandane
da napusti kuću, ali je koristila svaku priliku da je na sve načine kinji. Desilo se da je jednom prilikom u trgovčevu kuću dospeo Mahavira. Čim ga je ugledala, Čandana je potrčala i pala mu pred noge. Molila je Mahaviru da je prihvati za učenicu. Mahavira je rado prihvatio Čandanu, i sa njom je započeo njegov red za žene.
MAHAVIRA I UČENI PANDIT
Vremenom je Mahavira postao veoma poznat. Kada bi besedio, govorio bi na prakritu, koji je bio jezik naroda. Koristio je jednostavne reči koje narod može da razume. Većina mudraca i pandita tog vremena govorili su na sanskritu, koji je bio beskrajno teži. Ljudi bi se sjatili da čuju Mahavirine besede. On bi u svakom selu proveo jednu ili dve večeri, i potom bi krenuo dalje. Ni najednom mestu nije ostajao duže od nekoliko noći. Jednom prilikom je stigao u neko selo i, kao i obično, svi seljani su ostavili svoj posao i skupili se da ga čuju kako govori. U tom selu je živeo jedan vrlo učeni pandit. On je proučavao šastre i bio je vrhunski autoritet za učenja svetih spisa. Pandit je primetio da svi nekuda žure, pa je upitao jednu grupu ljudi: “Šta se to zbiva? Da nije došao cirkus ili nešto slično?” Ljudi su odgovorili: “Idemo da čujemo Mahaviru. On je potpuno prosvetljen.” “Šta!”, uskliknuo je pandit. “On nije ništa drugo do drska ništarija! Ja sam pročitao sve spise. Nema toga što on može da vam kaže, a što ja ne mogu. Kazniću tog nitkova što zaluđuje prostodušni narod. Raskrinkaću ga!” Rekavši to, pandit se priključio gomili do mesta na kome je Mahavira sedeo u meditaciji. Okupilo se na hiljade ljudi. Mahavira je održao vrlo jednostavnu besedu. Zamolio ih je da se mole i meditiraju, da imaju više samilosti za svaku i sve duše na zemlji i da se odreknu života zadovoljstava. Pred kraj svoje besede, Mahavira je počeo da doziva: “Indrabuti, Indrabuti!” Tako se zvao ovaj pandit. Mahavira mu je rekao: “Šta ćeš tamo pozadi u gomili? Priđi mi bliže.” Pandit je bio zapanjen. Upitao je: “Kako si mogao da znaš moje ime? Ja ti ga nisam rekao.” “Ja znam kako se ti zoveš,” rekao je Mahavira saosećajno. Potom je nastavio svoju besedu. Svi su ga slušali s oduševljenjem i više niko nije obraćao pažnju na pandita. Kada je Mahavira završio, Indarbuti mu se obratio: “Odakle sve to znaš? Jesi li proučavao svete spise?” “Ne, sine moj,” odgovorio je Mahavira. “Ja znam ove istine zbog svog unutarnjeg prosvetljenja. Prosvetljenje može jedino da dođe od molitve i meditacije. Želim da se svi mole i meditiraju. Ovaj put je za sve.” “Kako je to moguće?”, pobunio se Indrabuti “Kako mogu monasi i domaćini, muškarci i žene, kako svi oni mogu da slede isti put i zadrže isti nivo?” “Svi mogu da slede istu Istinu,” rekao je Mahavira. “Opraštajući svim bićima, gajeći prijateljstvo prema svima, a zlobu ni prema kome, ostvarićeš Istinu.” Indrabuti je osetio toliko ljubavi i samilosti u Mahaviri da je postao njegov učenik.
GOŠALOVA KLETVA
Mnogo godina pošto je postigao prosvetljenje, Mahavira je dospeo do nekog sela da tu širi svoju poruku. Njegov bivši učenik, Gošal, sa svojim učenicima je takođe bio u istom selu. Mahavira je javno rekao: “Neki ljudi su iskreno ostvarili Istinu, dok ostali imaju samo lažno ostvarenje. Moj bivši učenik, Gošal, jedan je od njih.” Gošal je ubrzo doznao šta je Mahavira o njemu rekao i silno se razbesneo. Sa nekoliko svojih učenika došao je da izazove Mahaviru. “Povuci ono što si rekao o meni!” zahtevao je Gošal. “Ne, ne mogu to da uradim,” uzvratio je Mahavira. “Onda mi reci zašto si kazao “moj bivši učenik, Gošal”,” rekao je Gošal. “Kako se usuđuješ da izjavljuješ da sam ja bio tvoj učenik? Ja nikada nisam bio tvoj učenik.” Mahavira je pogledao Gošala. “Ti si bio naš Gošal,” rekao je. “Proveo si sa nama šest godina.” “Ne,” navaljivao je Gošal. “Nisam ja tvoj Gošal. Ja sam promenio ime. Sada mi je ime Udaje Kundijađan.” “O, ja sam samo govorio o našem Gošalu,” rekao je Mahavira. “Ako ti nisi naš Gošal, zašto onda moraš da se poistovećuješ sa njim? Zašto bi uopšte bio pogođen? Ako je istina da je Gošal neko drugi, zašto brineš o tome šta sam rekao?” Ali Gošal nije bio zadovoljan Mahavirinim rezonovanjem. Počeo je verbalno da preti Mahaviri. “Ne smeš nikada više da kažeš da sam ja bio tvoj učenik,” urlao je. Mahavira je ostao nepomičan. “Ja znam da si ti bio moj učenik”, rekao je. “Bio si sa mnom šest godina.” Zatim je započela vatrena rasprava. Gošal se toliko razbesneo da je doslovno hteo da ubije Mahaviru. Upotrebio je posebnu vrstu okultne moći da bi napao Mahaviru. Ta okultna sila se zove teđolešja. To je neka vrste smrtonosne vrućine. Kada je Gošal usmerio ovu silu na Mahaviru, razorna sila je prodrla u Mahavirino telo i potom se vratila natrag Gošalu. Obojica su bili u jakim bolovima. Tela su im gorela, gorela.Zatim je Gošal pogledao Mahaviru u lice i rekao mu: “Proklinjem te! Kroz šest meseci ćeš umreti!”Mahavira mu je rekao: “Žao mi je, ali ti ćeš umreti za sedam dana, a ja ću živeti još šesnaest godina.”Svi Mahavirini učenici i svi Gošalovi učenici su prisustvovali ovoj sceni. Videli su da je Mahaviru zaštitila njegova čistota i duhovna uzvišenost. Desilo se da je sedmog dana po ovom susretu Gošal umro, dok je Mahavira živeo još šesnaest godina.
Kada je izjavio da je Gošalovo ostvarenje lažno, Mahavira je okultno znao da je Gošal u selu. Gošal je u mnogim prilikama zloupotrebio svoju okultnu moć i došlo je vreme da bude raskrinkan pred celim svetom.
REVATI LEČI MAHAVIRU
Iako Gošal nije mogao da ubije Mahaviru, ipak je zadao prilične fizičke tegobe ovoj velikoj duši. Zbog Gošalovog razornog napada, Mahavira je patio od osećaja gorenja u telu. To je trajalo godinama. Mahavirini učenici su bili vrlo uznemireni što im je Učitelj u takvom stanju. Molili su ga: “Molimo te da nam kažeš kako možeš da se izlečiš.” “Samo jedna osoba može da me izleči,” rekao je Mahavira. “Njeno ime je Revati. Ona je izuzetno posvećeni tragalac. Ona je prekrasna u svom srcu i u svom životu. Pronaći ćete je u selu Šavasti. Ako odete tamo i prosite hranu, ona će vam dati šećerleme. Ti slatkiši će me odmah izlečiti.” Učenici su pohitali u to selo i Revati im je dala šećerleme. Čim ih je Mahavira pojeo, njegov bol je sasvim iščezao.
MAHAVIRA POSTIŽE NIRVANU
Gospodu Mahaviri je sada bilo sedamdeset i dve godine. Bila je sezona kiša i on je boravio u Pavi. Neumorno i nesebično Mahavira je provodio dane i noći držeći besede i odgovarajući na pitanja u velikoj dvorani. Mnogo ljudi se okupljalo, zajedno sa članovima mnogih kraljevskih porodica. Svi su netremice gledali u mudraca, koji je pred njima sedeo u položaju lotosa, i upijali su svaku njegovu reč. Pošto je održao više od stotinu i deset propovedi – od kojih je poslednja trajala ništa manje nego četrdeset i osam sati – Mahavira je ušao u duboku meditaciju i povukao se iz svog fizičkog tela. To je peti i poslednji znameniti događaj u životu Gospoda Mahavire. Kao i budisti, đainisti ovo stanje nazivaju nirvana. Kada je okupljena gomila shvatila da je Mahavirina duša otišla, rekoše: “Svetlost je napustila ovaj svet. Upalimo sada glinene lampe.” Upaljene su bezbrojne glinene-lampice da bi se duševno ispratio odlazak njihovog voljenog Učitelja. Neki veruju da je otuda potekao naš indijski praznik Dipavali. Gospod Buda je u to vreme boravio u blizini, u Samagramu. Za samo nekoliko sati preneli su mu poruku da je Mahavira dostigao nirvanu. Iako se Gospod Buda i Gospod Mahavira nisu sreli na fizičkom planu, neizmerno su poštovali jedan drugog.
MAHAVIRINI NAJDRAŽI UČENICI
Mahavira je imao jedanaest glavnih učenika. Đainisti ih zovu ganadare. Među njima je prvi i najznačajniji bio Indrabuti Gautama, učeni pandit koji je došao na jedno od Mahavirinih predavanja sa namerom da ga raskrinka kao varalicu. Poput Anande, koji je bio Budin najdraži učenik, Indrabuti je bio duboko posvećen svom Učitelju. Poslednjeg dana svog života, u godini 527 pne., Mahavira je održao najdirljiviju propoved, za dobrobit Indrabutiju. U njoj je podsticao svog učenika da ne zastaje pre nego što postigne konačni Cilj, već da požuri i pređe na drugu Obalu. Priča se da je Indrabuti bio toliko nadahnut rečima svog Učitelja da je istog dana postigao prosvetljenje.
MAHAVIRINI SAVREMENICI
U šestom veku pre Hristovog rođenja, Svetlost Svevišnjeg se vrlo moćno spustila na zemlju u obličju duhovnih Učitelja najvišeg reda, vizionarskih proroka i mudrošću preplavljenih filozofa. U Indiji, Gospod Buda i Gospod Mahavira su postigli prosvetljenje i uspostavili duhovne puteve da bi poveli čovečanstvo do cilja nirvane; u Persiji, prorok Zaratustra je širio svoja uzvišena učenja o prirodi dobrote i stvarnosti Neba i pakla; u Kini, mudrac Konfučije je podučavao moralu i društvenim propisima koji su postali osnova kineskog načina života; a u Grčkoj, Sokrat, div među filozofima, sa svojim nepokolebljivim unutarnjim duhom, uveo je novi način razmišljanja i nove moralne norme. Duhovna, religiozna, filozofska i moralna učenja ovih besmrtnih ličnosti i dalje oblikuju i vode svest miliona ljudi sve do današnjih dana.
PRINCIPI AHIMSE
PREKRETNICA ZA ALEKSANDRA VELIKOG
Tri stotine godina pre Hristovog rođenja, Aleksandar Veliki je promarširao azijskim potkontnentom, osvajajući sve što mu se našlo na putu. Najzad je dospeo do indijskog sela Taksile. Dok su on i njegove trupe jurcali po selu, naišli su na neke nage ljude koji su sedeli baš na samom putu vojske. Bili su to Digambara monasi. Aleksandar je znatiželjno hteo da porazgovara sa monasima i od njih nauči o njihovom načinu života, ali su oni odbili da razgovaraju sa njim sve dok ne siđe sa konja, skine sa sebe oklop i sedne sa njima u prašinu pored puta. Aleksandar je to i učinio, na čuđenje svih svojih vojnika. Razgovarajući sa asketama, postao je svestan njihovog dubokog poštovanja prema životu koje su ispoljavali preko ahimse. Aleksandra je ovo iskustvo navelo da uvidi da nije toliko veliki, te je zapovedio da se oslobodi istaknuti indijski kralj koga je prethodno zarobio. Potom je okrenuo svoju vojsku i vratio se kući u rodnu Grčku, ne preduzimajući dalja osvajanja.
AKBAR SE POKORAVA ĐAINSKOM MONAHU
Veliki mogulski imperator Akbar je 1582. godine pozvao jednog đainskog monaha da dođe na dvor i uzme učešća u religioznim i filozofskim raspravama. Akbar je veoma voleo ove rasprave i trudio se da u njih uključi predstavnike brojnih različitih puteva. Monah koga je pozvao zvao se Haraviđaja. Pošto je bio ratnik, Akbar je učestvovao u mnogim bitkama. Takođe je bio i veliki ljubitelj lova. Haraviđaja je znao da bi za Akbara bilo nemoguće da sasvim prihvati princip ahimse. Zato je Haraviđaja savetovao Akbaru da izdvoji nekoliko dana u godini kada bi u čitavom kraljevstvu bio zabranjen sav lov i ubijanje životinja. Mada je ovo iziskivalo znatnu ličnu žrtvu, Akbar se saglasio sa monahovim zahtevom. U tim prazničnim danima, oslobodio je i mnoge zatvorenike kao i ptice iz kaveza.
POREKLO GANDIJEVOG ORUŽJA NENASILJA
Mahatma Gandi, Otac indijske nacije, stalno i iznova se svim srcem zahvaljivao svom najbližem prijatelju, Radčandbai Mehti. Zašto? Zato što je od svog najdražeg prijatelja, posvećenog đaina, Gandi usvojio princip ahimse koji će oblikovati i definisati njegov celokupan politički život. Jednom prilikom je Gandi pisao svom mentoru i prijatelju i upitao ga: “Ako se zmija sprema da me ujede, treba li da pustim da me ujede ili treba da je ubijem?” Radčandbai mu je u odgovoru napisao: “Ako čovek nema razvijen plemeniti karakter, može mu se savetovati da ubije zmiju, ali treba da poželimo da ni ti ni ja čak ni ne sanjamo da budemo takvi.”
Gandi je naučio dragocenu lekciju. Mnogo godina kasnije je zapisao: “Pristalica nenasilja treba da razvije sposobnost za žrtvovanje najvišeg reda radi oslobođenja od straha… On ne mari da izgubi i svoju zemlju, svoje bogatstvo, svoj život. Onaj ko nije savladao strah, ne može do savršenstva da praktikiije nenasilje.” Ahimsa ne znači da čovek neće udariti nekoga ili da se neće potući sa nekim. Gandijevo nenasilje je bilo vizija univerzalne i transcendentalne Svetlosti u čovečanstvu. Takva je bila njegova vizija, vizija koju je otelovljavao i želeo da otkrije. Mahatma Gandi je bio vrlo krhke i slabašne fizičke građe, ali njegova fizička građa otelovila je obilnu unutarnju svetlost. Zbog toga je postao nenadmašni i vrhunski vođa Indije.
PRAKSA AHIMSE
Da bismo praktikovali ahimsu, potrebno nam je čisto srce i siguran život. Gandi Indije je to imao. To isto možemo i mi.
MARTIN LUTER KING I MAHATMA GANDI
U Americi je Apsolutni Svevišnji odabrao dr Martina Lutera Kinga da bude nenadmašni učenik Mahatme Gandija i njegove poruke nenasilja. Dr. King je predstavio princip nenasilja svojoj braći i sestrama koji su se borili za jednaka prava u svim oblastima života. Njegove istaknute reči bile su: “Verujem da će nenaoružana istina i bezuslovna ljubav imati poslednju reč u stvarnosti.”
Iz knjige: Šri Činmoj, Đainizam:daj život, ne uzimaj ga
Dodajte komentar