Vivekananda Biografija

Svami Vivekanada bio je hiduistički monah i direktni učenik Šri Ramakrišne. Odigrao je ključnu ulogu u predstavljanju indijske filozofije i Vedanta filozofije na Zapadu. Ostavio je snažan utisak na Svetskom parlamentu religija u Čikagu 1893, dajući moćni govor o suštinskom jedinstvu religija. Podučavao je filozofiju tradicionalne meditacije kao i nesebičnog služenja. Zalagao se za emancipaciju indijskih žena i za kraj kastinskog sistema.
Svami Vivekananda bio je rođen kao Narendra Nat Data 12. januara 1863. u Kalkuti,u Bengalu, Indija. Kao dete, mladi Naren je ispoljavao ogromnu energiju i bioje fasciniran mnogim aspektima života, pogotovo lutajućim monasima. Dobio je zapadnjačko obrazovanje i postao izuzetno upućen i u istočnu, i u zapadnu filozofiju. Njegovi učitelji primeetili su da ima neverovatnu memoriju i izuzetnu inteligenciju.
Godine 1881. Naren je posetio Dakšinešvar i sreo Šri Ramakrišnu, koji je u to vreme već bio prepoznat kao duhovna figura i učitelj veoma visokog ranga. Naren je bio privučen magnetskom ličnošću Šri Ramakrišne i postao čest posetilac u Dakšinešvaru. U početku, njegov um nije mogao da prihvati način i učenje Šri Rmakrišne, koji je sledio posvećenički pristup i bio posvećen Majci Kali (Božanskoj Majci). Ali, kako je vreme prolazilo, duhovna iskustva koja je Naren imao sa Šri Ramakrišnom dovela su do toga da ga svim srcem prihvati kao svog Gurua. U godinama ranog traganja, svim duhovnim osobama postavljao je pitanje “Jesi li video Boga?”, nikada ne dobijajući zadovoljavajući odgovor. Kada je ovo pitanje postavio Šri Ramakrišni, on mu je odgovorio: “Da, jesam. Vidim Boga jasno kao što tebe vidim, samo mnogo jasnije.”
U 1884. Narenov otac je umro, ostavljajući porodicu u veoma teškom materijalnom stanju. Naren je postao odgovoran za izdržavanje svoje porodice. Kasnije je pričao da je često bio gladan jer nije mogao da prišti dovoljno hrane.
Sredinom 1885 godine Šri Ramakrišni, koji je imao rak grla, stanje se ozbiljno pogoršalo. Preselio se u Kalkutu, gde je Naren iznajmio kuću u kojoj se okupila grupa bliskih učenika koji su negovali Učitelja.. Šri Ramakrišna je napustio telo 16. Avgusta 1886. godine, samo pet godina poišto su se sreli. Ovde su učenici 1887. godine i formalno uzeli zavet monaštva i osnovali zajednicu.
Otada se Svami Vivekananda posvetio intenzivnoj duhovnoj praksi. Provodio je sate i sate u meditaciji i mantranju. Napustio je zajednicu 1888. da bi postao lutajući sanjasin, monah koji posećuje razna sveta mesta u Indiji. Vivekananda je živeo od danas do sutra, proseći za hranu, utonuo u svoju sopstvenu duhovnu potragu. O tom period napisao je.
“Mnogo puta bio sam u čeljustima smrti, izgladnjen, bolnih stopala i iscrpljen; danima nisam imao hrane i često nisam mogao dalje da hodam; spustio bih ispod drveta i izgledalo je kao da se život gasi. Nisam mogao da govorim, jedva sam mogao da mislim, ali najzad se moj um vratio misli: “ Nemam strahove, niti ima smrti; nikada nisam bi rođen, nikada neću umreti; Nikada nisam gladan ni žedan. Ja sam To! Ja sam To!”
Počeo je da prihvata učenike i 1893. godine je dobio poziv da prisustvuje Svetskom parlamentu religija u Čikagu. Iz Bombaja je preko Japana uz pomoć profesora Džona Rajta sa Harvarda doputovao u Ameriku kao predfstavnik Hinduizma.
Vivekananda je 1. Septembra 1893. godine održao kratak govor na otvaranju Parlamenta. Onog trenutka kada se okupljenima obratio sa “Braćo i sestre Amerikanci” bio je prekinut gromoglasnim aplauzom 7000 okupljenih, koji je trajao cela dva minuta. Dominantna tema Vivekanandinih govora bilo je univerzalnost i harmonija svetskih religija. Bio je apsolutna zvevda okupljanja, pomno praćen od medija i voljen I poštovan od svih.
Vivekanada je u Americi proveo dve godine, držeći govore i prihvatajući učenike. Osnovao je Vedanta društvo u Njujorku 1894. godine.
Sledeće godine otputovao je u Englesku, gde je upoznao profesora Maksa Milera sa Oksfordskog univerziteta, kao i Margaret Nobel (kasnije sestra Nivedita) koja je postal jedan od Vivekanandinih najbližih učenika.
Još dok je biou Americi, započeo je intenzivnu prepisku sa drugim učenicima Šri Ramakrišne, inspirišući ih da se uključe u nesebično služenje društvu, pomažući najsiromašnijima da se obrazuju. Ovakav dinamizam bio je stran indijskoj tradicionalnoj duhovnosti i prekidao je sa starim običajem odricanja od sveta. Vivekananda je želeo da njegova misija služi čovečanstvi u duhovno, i materijalno.
U indiju se vratio 1897, u velikom stilu. Novosti o njegovom velikom uspehu na Zapadu bile su dočekane sa ponosom i radošću u Indiji. Vivekananda je sada bio dobro poznata figura. Osnovao je Šri Ramakrišninu Misiju koja je bila uključena u sve vrste nesebičnog služenja društvu, pre svega siromašnima. Sa strašću je govorio o indijskom duhovnom nasleđu, istovremeno kritikujući kastinski system, nedostatak obrazovanja i podređeni položaj žena.
Vivekananda se još jednom vratio u Ameriku , 1899, kako bi nastavio da širi Vedanta učenje. Pošto se vratio u Indiju, preminuo je 4. Jula 1902. godine, u svojoj 39. godini.