Šri Ramakrišna Biografija

Šri Ramakrišna rođen je 18. februara 1836. u selu Kamarkupur u Bengalu, Indija u veoma siromašnoj, pobožnoj porodici bramina. Prema svedočenju njegovih učenika, Ramakrišnini roditelji imali su značajne vizije pre njegovog rođenja. Njegov otac sanjao je Gospoda Višnua kako mu govori da će se roditi u njegovoj porodici kao sin, dok je majka imala viziju svetla koje iz Šivinog hrama ulazi u njenu matericu.
Iako je Šri ramakrišna do 12. godine pohađao seosku školu, kasnije je odbacio tradicionalno obrazovanje. Kao dete bio je uvek srećan, voljen od svih. Sa 6 godina imao je prvo značajno duhovno iskustvo: dok je hodao kroz polja, ugledao je jato ždralova na mračnom nebu punom oblaka. Toliko je bio apsorbovan ovim prizorom, da je potpuno izgubio svest, gubeći se u neizmernoj radosti i doživljavajući prvu duhovnu ekstazu. Ovakva iskustva ponavljala su se više puta dok je još pohađao školu. Pred kraj školovanja, stanja transa postala su gotovo uobičajena kod njega.
Ramakrišnin otac umro je 1843, kada su obaveze izdržavanja porodice prešle na njegovog starijeg brata Ramkumara. Ramakrišna je sve više vremena provodio uz majku i u posvećeničkim aktivnostima. Ramkumar je 1855. prešao u Kalkutu da radi kao sveštenik u Kali hramu, a Ramakrišna je pošao sa njim kako bi mu pomagao u službi. Ramakrišna i njegov nećak Hridaj radili su kao pomoćnici u hramu. Kada je Ramkur sledeće godine preminuo, Ramakrišna je i sam postao sveštenik. U tom periodu postao je kontemplativniji, doživljavajući u vizijama Majku kao Majku Univerzuma. Počele suu njegove učestale duhovne vizije i ekstaze.
Do Kamarkupura došle su glasine da je mentalno poremetio usled duhovne prakse u Dakšinešvaru. Majka i stariji brat odlučili su da ga ožene, smatrajuči da će tako početi da obraća više pažnje na zemaljski život i njegove aktivnosti. Sam Ramakrišna im je nagovestio da nevestu mogu naći u obližnjoj kući nekoliko kilometara udaljenoj. Pronađena je petogodišnja Saradamani (kasnije poznata kao Sarada Devi) i brak je sklopljen 1859. Ramakrišna je u tom trenutku imao 23, ali ovakva razlika u godinama bila je tipična za Bengal onoga doba. Sarada je do svoje 18.godine ostala sa roditejima, nakon čega se pridružila Ramakrišni u Dakšinešvaru i postal njegov posvećenik i učenik. Do tada, Ramakrišna je već prihvatio monaški život sanjasina, tako da je njihov odnos do kraja ostao u sferi duhovnog. Kao sveštenik, Ramakrišna je izveo ritual prilikom koga je Sarada Devi sela na mesto Majke Kali i on ju je obožavao kao Univerzalnu Majku. Ramakrišna je Saradu Devi do kraja oslovljavao kao Svetu Majku. Ona je za 34 godine nadživela Ramakrišnu i odigrala je značajmnu ulogu u šireju njegovog duhovnog učenja.
Po sklapanju braka, Ramakrišna se vratio u Kalkutu i nastavio sa intenzivnom duhovnom praksom, pod vođstvom učitelja Tantre, Vedante i Vaišnavizma. Njegove duhovne vizije postale su stalne, a stanja samadija veoma česta. Bez prestanka komunicirao je sa Božanskom Majkom kao što dete komunicira sa svojom majkom. Ponekad je osećao da je i sam žena i ostavljao na sebe žensku odeću i nakit.
U jednom periodu, tokom tri dana u 1866. Ramakrišna je intenzivno praktikovao islam. Odbacio je sva hinduistička božanstva i posvetio je isključivo ovoj duhovnoj praksi. Posle trećeg dana, ostvario je Boga i na ovoj stazi.
Slično se ponovilo sa hrišćanstvom, 1873. godine – tokom slušanja tekstova iz Biblije postao je apsorbovan u hrišćanstvo. Tri dana je bi ou tom stanju, da bi na kraju i kroz hrišćanski put ostvario Boga.
U međuvremenu, oko njega počeo je da se okuplja krug posvećenika i sledbenika koji su u njemu prepoznali duhovnu svetlost. Uticao je i na Debandranata Tagorea, oca Rabindranata Tagorea, kao i na mnoge intelektualce i ljude svih klasa koji su čuli za njega. Oko njega okupila se i grupica posvećenih učenika, među kojima je daleko najpoznatiji Vivekananda, koji je poruku svoga Gurua preneo na Zapad i učinio je dostupnim celom svetu.
Početkom 1885. godine Ramakrišna je dobio rak grla koji je odbio da sebi izleči, uprkos željama svojih učenika. Tokom svojih poslednjih dana, preneo je na Vivekanandu mnogo od svoje duhovne moći, uveravajući ga još jednom da je Avatar. Zatražio je od njega da se brine o ostalim učenicima, imenujući ga za lidera svoje misije. Telo je napustio u ranim jutarnjim časovima 16. avgusta 1886. godine. Po Ramakrišninom odlasku, njegovi monaški učenici, pod vođstvom Vivekanande, osnovali su udruženje koje je kasnije preraslo u Red Šri Ramakrišne.