Anandamoi Ma

Autobiografija jednog jogija – O Anandamoi Ma

Poglavlje 44.
Bengalska “Radosna Majka”

Moja nećakinja, Amijo Bose, pogledavši me ozbilno rekla je: “Molim vas, gospodine, nemojte otići iz Indije a da ne vidite Nirmalu Devi. Ona je velika svetica, svuda poznata kao Ananda Moyi Ma (Radosna majka)”. “Svakako! Rado bih je sreo. O njenom visokom stepenu spoznaje Boga čitao sam mnoge članke.” “Ja sam je videla. Nedavno je posetila gradić Jamšedpur u kome ja živim. Na molbu jednog učenika, ona je posetila jednog čoveka na umoru. Stajala je pred njegovom posteljom i, kad mu je rukom dodirnula čelo, prestao je njegov samrtni ropac, a bolest je odmah iščezla. Zaprepašćen, čovek je ozdravio sasvim radostan.” Posle nekoliko dana čuo sam da je blažena majka gost jednog učenika iz Bhovanipur četvrti u Kalkuti. Gospodin Wright i ja smo se uputili tamo. Dok se Ford približavao kući, moj prijatelj i ja smo na ulici ugledali neobičan prizor. Ananda Moyi Ma je stalaja u otvorenom automobilu i blagosiljala grupu od stotinak učenika. Očigledno je odlazila. Gospodin Wright je parkirao automobil malo dalje, pa me je pešice dopratio do tog tihog skupa. Svetica je gledala prema nama, izašla iz kola i brzo nam je krenula u susret. Zagrlivši me i položivši mi glavu na rame, rekla je: “Došao si, oče!” Gospodin Wright, kome sam upravo maločas rekao da je poznajem, uživao je u toj neobičnoj dobrodošlici. Oči svih učenika iznenađeno su bile privučene tom slikom izliva ljubavi. Odmah sam video da je svetica u stanju dubokog samadhija. Zaboravivši na svoje spoljašnje žensko obličje, bila je svesna samo svoje nepromenljive duše. Na tom nivou, radosno je pozdravila drugog božjeg poslanika. Uzevši me za ruku, povela me je prema kolima. Protestovao sam: “Ananda Moyi Ma, ja vas zadržavam”. “Oče, prvi put vas u ovom životu vidim, i to posle toliko vremena. Molim vas, nemojte odmah da odete.” Sedeli smo na zadnjem sedištu automobila. Blažena majka je odmah postala nepokretna i ušla u stanje ekstaze. Njene lepe oči gledale su prema nebu nepomične i poluzatvorene, zureći u unutrašnji raj. Učenici su tiho pevali: “Pobeda Božanskoj Majci!” U Indiji sam sreo mnoge prosvetljene ljude, ali nikad tako uzvišenu sveticu. Njeno blago lice zračilo je neizrecivom radošću, pa je zato dobila ime Blažene majke. Duge crne pletenice padale su joj sa glave bez marame. Krug sandalove paste na čelu simbolizovao je spiritualno oko, kod nje uvek otvoreno. Sićušno lice, male ruke, mala stopala – kakva suprotnost njenoj spiritualnoj veličini! Postavio sam nekoliko pitanja učenici koja je stajala u blizini dok je Ananda Moyi Ma bila u transu. “Blažena majka putuje celom Indijom. U mnogim delovima Indije ima stotine učenika”, rekla mi je učenica. “Svojim hrabrim nastojanjem omogućila je mnoge društvene reforme. Iako je iz kaste brahmana, svetica ne priznaje kastinske razlike. Nekoliko nas uvek putuje sa njom, starajući se za njenu udobnost. Moramo se starati o njoj, jer ne obraća pažnju na telo. Kad je neko ne bi hranio, ne bi jela, niti bi išta pitala. Čak i kada se jelo stavi pred nju, ona ga ni ne takne. Da bismo sprečili njen nestanak sa ovog sveta mi, učenici, je hranimo sopstvenim rukama. Često je danima u Božanskom transu, jedva diše, i ne trepće očima. Jedan od njenih najvećih učenika je njen muž. Pre mnogo godina, ubrzo posle venčanja, položio je zavet ćutanja.” Učenica je pokazala na čoveka širokih ramena, finih crta lica, dugačke kose i guste brade. Mirno je stajao usred skupa, sklopivši s poštovanjem ruke kao odani učenik. Osvežena kupanjem u beskonačnom, Ananda Moyi Ma usmerila je svoju svest na materijalni svet. “Molim te, oče, reci mi gde boraviš.” Glas joj je bio jasan i melodičan. “Sada sam u Kalkuti, ali se uskoro vraćam u Ameriku.” “Ameriku?” “Da. Tamo bi tragaoci za istinom oduševljeno dočekali sveticu iz Indije. Da li bi volela da ideš?” “Ići ću ako otac može da me povede.” Taj odgovor izazvao je uzbunu među učenicima koji su stajali u blizini. “Dvadesetak ili više nas uvek putuje s Blaženom majkom”, rekao mi je odlučno jedan od njih. “Bez nje ne bismo mogli da živimo! Kuda god da ona ide, moramo i mi da idemo.” S žaljenjem sam odustao od plana koji se pokazao nepraktičnim jer se spontano proširivao! “Molim te, dođi u Ranči sa svojim učenicima”, zamolio sam je opraštajući sa njom. “Biće ti ugodno u mojoj školi, jer si i sama Božje dete.” “Ako me otac povede, rado ću poći.” Ubrzo zatim, Vidyalaya u Rančiju se svečano pripremila za svetičinu obećanu posetu…

Odlomak iz knjige: Paranahansa Jogananda “Autobiografija jednog jogija”

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *