BOŽANSKA LJUBAV I NJENO ISPOLJAVANJE
1. Ako je Ideja koja je zagrlila Silu začela svetove, Blaženstvo Bića začelo je Ideju. Zato što je Beskonačno zamislilo nebrojeno blaženstvo u sebi, svetovi i univerzumi nastadoše. Sri Aurobindo, Thoughts and Glimpses.
2. Univerzum nije tek jedna matematička formula za izračunavanje odnosa izvesnih mentalnih apstrakcija zvanih brojevi i principi kako bi se na kraju stiglo do cifre nula ili praznina, niti je tek jedna fizička operacija koja otelovljuje izvesnu jednakost sila. On je blaženstvo onog koji voli Sebe, igra Deteta, beskrajno samoumnožavanje Pesnika opijenog oduševljenošću Svojom sopstvenom moći beskrajnog stvaranja. Ibid.
3. Ima i drugih Ličnosti Božanske Majke…. Ima među njima Prisustava koja su nezamenljiva za supramentalnu spoznaju – ponajviše jedno, koje je njena Ličnost one misteriozne i moćne ekstaze, i Ananda (Ananda) koja proističe iz vrhovne božanske Ljubavi, Ananda koja je jedina koja može da zaceli jaz među najvišim visinama supramentalnog duha i najnižih ponora Materije, Ananda koja čuva ključ čudesnog krajnje božanskog života i koja čak i sada podržava iz potaje rad svih drugih Moći univerzuma. Sri Aurobindo, The Mother, VI.
4. Ispoljavanje ljubavi Božanskog u svetu je bilo veliki holokaust, vrhovno samodavanje. Savršena Svest pristala je da bude stopljena i upijena u nesvesnost materije, kako bi svest mogla da se probudi u dubinama njene tame i kako bi, malo po malo, Božanska Moć mogla da u njoj raste i da od čitavog ovog ispoljenog univerzuma načini najviši izraz Božanske Svesti i Božanske Ljubavi. The Mother, Conversations with the Mother, IX.
5. Kada je Svevišnji odlučio da se ospolji kako bi mogao da samog sebe vidi, prva stvar koju je iz sebe ospoljio bila je Znanje sveta i Moć da ga stvori…. U Svevišnjoj Volji postojao je plan, a prvi princip tog plana bio je istovremeno izražavanje Blaženstva i Slobode, u njihovoj suštini, što se činilo najinteresantnijim karakterom ove kreacije.… Posrednici su bili potrebni da bi se ovo Blaženstvo i Sloboda izrazili kroz oblike. I prvo su izneta četiri Bića, da otpočnu svetski razvoj koji je morao da bude progresivno opredmećivanje svega što je bilo potencijalno sadržano u Svevišnjem. Ta Bića, u principu svog bića, bila su Svest i Svetlost, Život, Blaženstvo i Ljubav, i Istina…. čim su otpočeli svoj rad, počeli su da stiču svoju sopstvenu zamisao o poslu koji valja obaviti i kako ga valja obaviti. Bivajući potpuno slobodni, oni su odabrali da ga obavljaju nezavisno. Umesto da zauzmu stav sluge i instrumenta, oni su prirodno zauzeli stav gospodara, i taj propust, mogla bih reći, bio je prvi uzrok, suštinski uzrok sveg nereda u svetu. I čim je došlo do razdvajanja – jer to je bio suštinski uzrok razdvajanja – čim je došlo do razdvajanja između Svevišnjeg i onog što je proisteklo, Svest se promenila u nesvest, Svetlost u tamu, Ljubav u mržnju, Blaženstvo u patnju, Život u smrt i Istina u laž…. Ishod je svet kakvim ga mi vidimo. To se odvijalo postepeno, korak po korak, i zbilja bi dugo potrajalo da se sve to ispriča; međutim, kulminacija na kraju bila je materija, mračna, nesvesna, jadna. Stvaralačka Sila koja je iznela ova četiri Bića pre svega radi stvaranja sveta posmatrala je šta se dešava i okrenula se Svevišnjem i preklinjala ga za lek i izlečenje od zla koje je počinjeno. Tada je data naredba: Svest da se sruči u nesvest, Ljubav u patnju, Istina u laž. I to su bile veća Svest, potpunija Ljubav i savršenija Istina od onih koje su proistekle na početku, a koje su se sada zagnjurile u užas materije da bi tamo probudile svest i ljubav i svetlost, da započnu pokret Iskupljenja koji mora da vrati materijalni univerzum svom vrhovnom poreklu. Ona se pominju u većini velikih religijskih tradicija. U Indijskoj tradiciji ona su znana kao drevni ili prvi bogovi, purve devah. Šri Aurobindo govori o njima u On Yoga, II, tome I, pp. 386 i 399. Pavitra The Mother, Questions and Answers, Bulletin, February 1958.
6. Osećaj razdvojenosti je ono sa čim su bol i patnja, jad i neznanje i svekolike nesposobnosti došle. A samodavanje, samozaborav u potpunoj posvećenosti je ono sa čim će patnja nestati i ustupiti mesto Blaženstvu koje ništa ne može da pomrači. Jedino kada se ovo Blaženstvo uspostavi u svetu on se može istinski preobraziti, jedino tada će doći do jednog novog života, nove tvorevine, nove spoznaje. Blaženstvo se mora prvo uspostaviti u svesti, onda će se odigrati materijalni preobražaj, ne pre. Obratite pažnju da ne govorim o onome što ljudi nazivaju blaženstvom, koje nije čak ni karikatura istinskog Blaženstva, već pre đavolski izum da vas navede da izgubite put, blaženstvo ili radost koji dolaze od zadovoljstva, zaborava, ravnodušnosti. Ono o čemu ja govorim je Blaženstvo koje je savršeni mir, svetlost bez senke, sklad, lepota cela i čitava i neodoljiva moć, Blaženstvo koje je samo Božansko Prisustvo, u svojoj suštini, u svojoj volji i realizaciji. Dušman je onaj sa kojim je patnja došla na svet. A jedino je Blaženstvo ono koje je može savladati, ništa drugo je ne može savladati u potpunosti, do kraja. Blaženstvo je stvoritelj, Blaženstvo je ispunitelj. The Mother, Questions and Answers, Bulletin, February 1960.
7. Svet je maskirani oblik Satćitanande (Sachchidananda), i prirode svesti Satćitanande, te stoga stvar u kojoj Njegova sila mora uvek da nalazi i dostiže sebe samu jeste božansko Blaženstvo, sveprisutno blaženstvo sopstva…. Tragati za blaženstvom je stoga osnovni impuls i smisao života; naći, zaposesti i ispuniti ga je njegov čitav motiv…. Ali, gde je u nama taj princip Blaženstva?… Taj termin je nešto u nama što ponekad nazivamo, u jednom posebnom smislu, duša – što će reći, psihički entitet koji niježivot niti um, još manje telo, ali koji u sebi nosi otvaranje i cvetanje suštine svega ovoga ka njihovom, njima svojstvenom blaženstvu sopstva, ka svetlosti, ljubavi, radosti i lepoti i ka prefinjenoj čistoti bića. Sri Aurobindo, The Life Divine, I, ch. XXIII.
8. Ne mislim da se može reći da je bilo materijalne supstance pre silaska božanske Ljubavi …. Rođenje Nesvesnog prethodilo je formiranju svetova, i tek kada je došlo do opažanja da će ceo univerzum biti stvoren uludo došlo je do poziva i božanska Ljubav se sručila u Nesvesno da bi ga promenila u Svest…. Ovozemaljski svet, Zemlja, nastao je nakon tog silaska u Nesvesno, ne pre. The Mother, Questions and Answers, Bulletin, November 1965.
9. Ako ste u dodiru sa svojim psihičkim bićem, počinjete da osećate, da imate neku vrstu opažaja šta bi božanska Ljubav mogla biti…. Ne pokušavajte da uđete u direktan odnos sa božanskom Ljubavlju jer će to još uvek biti vitalna želja koja vas gura. Možda vi toga ne biste bili svesni, ali to bi bila vitalna želja. Morate načiniti napor da dođete u dodir sa svojim psihičkim bićem kako bi ste bili svesni i slobodni u svesti svog psihičkog bića, i tada ćete sasvim prirodno, spontano znati šta je božanska Ljubav. Ibid.
10. Izraz “centralno biće” se u našoj jogi najčešće odnosi na deo Božanskog u nama koji podržava sve ostalo i koji preživljava kroz smrt I život. Ovo centralno biće ima dva oblika – iznad, to je Đivatman (Jivatman), naše istinsko biće, kojeg postajemo svesni kada dođe znanje višeg reda; ispod, to je psihičko biće koje stoji u zaleđu uma, tela iživota. Đivatman je iznad ispoljavanja u životu i nad njim predsedava; psihičko biće stoji u zaleđu ispoljavanja u životu i podržava ga. Prirodan stav psihičkog bića je da sebe doživljava kao Dete, Sina Božijeg, Baktu (Bhakta); ono je deo Božanskog, jedno u suštini, ali u dinamici ispoljavanja čak i u istovetnosti postoji razlika. Đivatman, naprotiv,živi u suštini i može se stopiti u istovetnost sa Božanskim; ali i on takođe, u trenutku kada predsedava nad dinamikom ispoljavanja, zna sebe kao centar mnogostrukog Božanskog, ne kao Paramešvaru (Parameshwara). Sri Aurobindo, On Yoga, II, tome I, part I, 5.
(Zbog toga što je Božansko sišlo u materijalni svet i ubrizgalo u njega princip iskupljenja Zemlja je postala svet gde je evolucija prirodni zakon; psihičko biće je, dakle, znak i ishod velikog holokausta.)
11. Nema i ne može biti nikvog psihičkog bića u neevolutivnom stvorenju kao što je Asura (Asura); ne može ga biti ni u božanstvu kome ono nije ni potrebno radi svoga postojanja…. Ako bilo koje biće iz svetova tog tipa želi da evoluira, ono mora da siđe na Zemlju i da uzme ljudsko telo i da prihvati da uzme svoj udeo u evoluciji.
Baš zato što ne žele da to učine, vitalna bića pokušavaju da zaposednu ljude kako bi mogli da uživaju u materijalnostima fizičkog života, bez da ponesu teret evolucije ili procesa preobraženja u kojem ona kulminira. Sri Aurobindo, On Yoga, II, tome I, part I, 6.
12. Božanska Ljubav je tu, sa svim svojim intenzitetom, svom svojom moći, zastrašujućom moći, ali ko je nje svestan?… Vi se bukvalno kupate u atmosferi koja u potpunosti odiše božanskom Ljubavlju, a vi toga niste svesni!… Vaše viđenje univerzuma je da ste vi centar, a da je univerzum svuda unaokolo. Nije univerzum ono što vidite, vi ste ono što vidite u univerzumu. Onda, pošto ste puni sebe, nema mesta za Božansko…. Ali on je tu uvek. The Mother, Questions and Answers, II, Bulletin, November 1959.
13. Ljubav nije polni odnos. Ljubav nije vitalna privlačnost i međurazmena. Ljubav nije glad srca za naklonošću. Ljubav je moćna vibracija koja dolazi pravo od Jednog, i samo su veoma čisti i veoma snažni u stanju da je primaju i da je ispoljavaju. Biti čist znači biti otvoren samo za uticaj Svevišnjeg i ni za kakav drugi. The Mother, Bulletin, November 1963, p. 25.
14. Ljubav je po svojoj prirodi želja za davanjem sebe drugima i za primanjem drugih za uzvrat…. Fizički život neželi da daje sebe, on želi samo da prima…. Ljubav se isprva povinuje zakonu gladi i uživa u primanju i dobijanju od drugih pre nego li u davanju i predaji drugima, što pre svega smatra za nužnu cenu stvari koju želi…. Njen pravi zakon je da se uspostavi podjednaka trgovinska razmena u kojoj je radost davanja jednaka radosti primanja i ima tendenciju da na kraju postane još i veća; ali to je onda kada ona pokušava da se vine daleko izvan sebe pod pritiskom psihičkog plamena za dostizanjem ispunjenja potpunog jedinstva i stoga mora da spozna ono koje joj je izgledalo kao ne-ja kao jedno još veće i još draže ja od njene vlastite individualnosti. Sri Aurobindo, The Life Divine, I, ch. XXI.
15. Ljubav je jedna od velikih univerzalnih sila; ona postoji sama po sebi i njen pokret je slobodan i nezavistan od predmeta u kojima i kroz koje se ispoljava…. Ljudi misle da su se iznenada zaljubili; oni vide svoju ljubav kako dolazi i raste i potom bledi – ili, može biti, istrajava malo duže kod onih koji su naročito podesniji za njen trajniji pokret…. Ljubav se ne ispoljava samo kod ljudskih bića; ona je svuda. Njen pokret je tu, u biljkama, možda čak i u samom kamenju; kod životinja je lako otkriti njeno prisustvo…. Ljubav božanska daje sebe i ne traži ništa. Šta su ljudska bića od nje načinila, nema potrebe da kažemo; pretvorila su je u jednu ružnu i odvratnu stvar. Pa ipak, u ljudskih bića prvi kontakt ljubavi ipak donosi nešto od svoje čistije supstance; ona postaju sposobna da na trenutak zaborave na sebe, na trenutak njen božanski dodir budi i uvećava sve što je fino i lepo. Ali kasnije, na površinu isplivava ljudska priroda, puna nečistih zahteva, tražeći nešto u razmenu, trampeći se za ono što daje, kroz galamu zahtevajući svoja sopstvena nižerazredna zadovoljenja, izobličajavući i kaljajući ono što je bilo božansko. Conversations with the Mother, IX.
16. Postoji, sakrivena iza individualne ljubavi, zatamnjena njenim neznalačkim ljudskim likom, misterija koju um ne može da odgonetne, misterija tela Božanskog, tajna mističnog oblika Beskonačnog kome možemo prići jedino kroz ekstazu srca i strast čistog i uzvišenog oseta, a njegova privlačnost, koja je poziv božanskog Flautiste, osvajačka prinuda Prelepog, može se zgrabiti i grabi nas kroz okultnu ljubav I žudnju koja na kraju čini jednim Oblik i Bezoblično, i poistovećuje Duh i Materiju. To je ono što Zaljubljen duh traži ovde u tami Neznanja i to je ono što on nalazi kada se individualna ljudska ljubav promeni u ljubav ka Imanentnom Božanskom, otelotvorenom u materijalnom univerzumu. Sri Aurobindo, The Synthesis of Yoga, I, ch. VI.
Komentarišući gore navedeni pasus, Majka kaže:
17. Krišna (Krishna), Božanski Flautista, je imanentno i univerzalno Božansko koje je vrhovna moć privlačnosti; a Rada (Radha), duša, psihička ličnost, odgovara na zov Flautiste…. Ali čim dođe do savršenog poistovećenja sve to nestaje… priča se završava i više nema šta da se prenese. Eto zašto se kaže da, ako bi svet, ako bi tvorevina spoznala savršenu istovetnost sa Božanskim, ne bi više bilo tvorevine…. Rešenje ove protivrečnosti je pronaći Anandu u sred Igre gde se daje i uzima, gde jedno izgleda kao da je dva; eto zašto Vaišnave (Vaishnava) i mistici zadržavaju ukus dualnosti. U protivnom, u istovetnosti postoji samo istovetnost. Ako je istovetnost potpuna i savršena onda nema više opredmećivanja. Već sam rekla… da to počinje Anandom istovetnosti i da se na kraju čitavog kruga tvorevine to završava Anandom sjedinjenja. Da nije bilo nikakvog kruga, nikada ne bi bilo Anande sjedinjenja; postojala bi samo Ananda istovetnosti. The Mother, Questions and Answers, Bulletin, February 1961.
18. K r i š n a
Napokon nalazim smisao rođenja duše
U ovaj univerzum užasan i sladak,
Ja koji sam osetio gladno srce Zemlje
Stremeć i Krišninoj stopi s onu stranu neba.
Video sam lepotu besmrtnih očiju
I čuo sam strast Ljubavnikove frule,
Spoznao iznenađenje besmrtne ekstaze
I žalost u mome srcu zauvek zaneme.
Muzika se sad primiče sve bliže i bliže,
život podrhtava sa radošću čudnom;
Sva Priroda jeste silno zaljubljena stanka
U nadi da svog gospoda dirne, ščepa, da njim bude.
Za ovaj trenutak jedan živeli su svi eoni;
Svet pulsira sada najzad ispunjen u meni.
Sri Aurobindo, Last Poems.
19. To je jedna vrlo stara tradicija, starija od od dva poznata niza tradicije sa duhovne i okultne tačke gledišta, što će reći, Vedskog i Vavilonskog niza, tradicija koja izgleda da predstavlja poreklo ovih dveju znanih tradicija i u kojoj je rečeno da, kada je svet, zbog delovanja neprijateljskih sila – Asura iz indijske tradicije – zaronjen u tamu, nesvest i neznanje koje nam je poznato, umesto da se razvija po prirodnom zakonu Svetlosti i Svesti, stvaralačka Moć preklinjala je vrhovno Poreklo tražeći specijalnu intervenciju koja bi bila u stanju da spase ovaj iskvareni univerzum. I, kao odgovor na ovu molitvu, jedan naročit Entitet proistekao je iz vrhovnog Porekla, Entitet sačinjen od Ljubavi i Svesti koje su bile projektovane direktno u najnesvesniju materiju da bi otpočeo posao ponovnog buđenja izvorne Svesti i Ljubavi. U drevnim pripovestima, to Biće je opisano kao biće koje leži opruženo u dubokom snu na dnu mračne pećine i iz kojeg, dok leži u snu, izbijaju zraci prizmatične svetlosti koja se postepeno raširila u Nesvest i smestila u svaki element Nesvesti kako bi mogla da otpočne svoj rad na ponovnom Buđenju. Ako svesno uđete u ovo Nesvesno, i dalje možete da vidite isto to čudesno Biće, koje vazda leži u dubokom snu i nastavlja svoj rad isijavanja, širenja svetlosti; ono će nastaviti da to čini sve dok Nesvest više ne bude Nesvest, dok Tama ne nestane sa sveta i dok se svekolika tvorevina ne probudi za Supramentalnu Svest. A vredno je primetiti da to čudesno Biće na čudan način podseća na osobu koju sam videla u viziji jednog dana, Biće koje je na drugoj krajnosti, na granici oblika i bezobličnog. Ali ovo je bilo u svojoj zlatno-grimiznoj slavi dok je ono drugo, koje je spavalo, bilo dijamantsko-belo isijavajući opalne zrake. To je onaj koji je poreklo svih Avatara (Avatar). On je, da tako kažemo, izvorni i sveopšti Avatar koji je postepeno navlačio tela sve svesnija i svesnija i koji se na kraju ispoljio u donekle znanom nizu Bića koja su sišla direktno od Svevišnjeg da usavrše rad na pripremanju sveta kako bi svet mogao da, putem stalnog napretka, bude spreman da primi i ispolji Supramentalnu Svetlost u njenoj potpunosti. U svakoj zemlji, u svakoj tradiciji ova činjenica je predstavljena na naročit način sa različitim ogradama, različitim detaljima, individualnim osobenostima, ali u stvarnosti, poreklo svih tih priča je isto, i to je ono što možemo zvati direktnom i svesnom intervencijom Svevišnjeg u najmračnijoj materiji bez prolaska kroz posrednike da bi se ova materija probudila za težnju ka božanskoj Sili. Vremenski razmak koji razdvaja ta razna utelovljenja izgleda da postaje sve kraći i kraći, kao da materija biva sve spremnija, delovanje bi moglo da se ubrza a njen pokret da postane sve brži i brži, takođe sve svesniji i svesniji, sve efikasniji i odsudniji. A to delovanje će nastaviti da se umnožava i pojačava dok čitav svet ne postane potpuni Avatar Svevišnjeg. The Mother, Questions and Answers, Bulletin, August 1958.
20. Avatarstvo bi imalo malo smisla kad ne bi bilo povezano sa evolucijom. Hinduski niz od deset Avatara je i sam, dakle, jedna parabola evolucije. Prvo Avatar Riba, potom vodozemna životinja između kopna i vode, potom kopnena životinja, potom Avatar čovek-Lav, stvarajući most između čoveka I životinje, potom čovek kao patuljak, mali, nerazvijen i fizički, ali koji u sebi sadrži božanstvo i koji zaposeda postojanje, potom Avatari radžasa, satve i nirgune (rajas, sattwa, nirguna), koji su vodili čovečanstvo od vitalnog radžasičnog do satvičnog mentalnog čoveka, te opet do nadmentalnog natčoveka. Krišna, Buda i Kalki opisuju poslednja tri stadijuma, stadijume duhovnog razvoja – Krišna otvara mogućnost za nad-um, Buda pokušava da cilja izvan, ka vrhovnom oslobođenju, ali to oslobođenje je još uvek negativno, bez povratka na Zemlju da se dovrši evolucija u pozitivnom smislu; Kalki to treba da ispravi donoseći Carstvo Božanskog na Zemlju, uništavajući njemu suprotstavljene sile Asura. Taj napredak je zapanjujući i nepogrešiv. Što se tičeživota između Avatarskih, moramo se setiti da Krišna govori o mnogim životima u prošlosti, ne samo o nekoliko vrhovnih, a kao drugo, dok on govori o sebi kao o Božanskom, u jednom pasusu on sebe opisuje kao Vibutija (Vibhuti)…. Stoga možemo ispravno da zaključimo da se on u mnogim životima ispoljavao kao Vibuti, ne razotkrivajući puniju Božansku Svest. Ako priznajemo da je cilj Avatarstva da predvodi evoluciju, to je sasvim razumljivo, Božansko se pojavljuje kao Avatar u velikim prelaznim stadijumima i kao Vibutiji, da pripomogne manje prelaze. Sri Aurobindo, On Yoga, II, tome I, part I, 7.
21. Avatar dolazi kao ispoljenje božanske prirode u ljudskoj prirodi, otkrovenje njenog Hristovstva, Krišnastva, Budastva, kako bi ljudska priroda mogla, oblikujući svoj princip, misao, osećanje, delovanje, budući na liniji tog Hristovstva, Krišnastva, Budastva, da sebe preobliči u božansko. Zakon, Darma (Dharma) koju Avatar uspostavlja, dat je pre svega u tu svrhu; Hrist, Krišna, Buda stoji u njegovom centru kao prolaz, on kroz sebe pravi put koji će ljudi slediti. Eto zašto svako Utelovljenje drži pred ljudima svoj lični primer i izjavljuje za sebe da je on put i prolaz; on takođe izjavljuje jednost svoje ljudskosti sa božanskim bićem, izjavljuje da su Sin čovečiji i Otac odozgo, od koga je potekao, jedno, da su Krišna u ljudskom telu i vrhovni Gospod i prijatelj svih stvorenja tek dva otkrovenja jednog te istog Purušotame (Purushottama), razotkrivenog tamo u svom sopstvenom biću, razotkrivenog ovde u ljudskoj vrsti. Sri Aurobindo, Essays on the Gita, I, 15.
22. Ovo je jedna drevna Vavilonska legenda. Pre mnogo, mnogo vremena, u ogoleloj zemlji koja se sada zove Arabija, božansko Biće se utelovilo da bi probudilo Zemlju za vrhovnu Ljubav. Naravno, ljudi su ga progonili, zlostavljali, sumnjičili, pogrešno shvatali. Smrtno ranjen od strane svojih napadača,želeo je da umre nasamo i na miru, kako bi mogao da dovrši svoj zadatak. Budući da su ga gonili, trčao je; iznenada na prostranoj goloj ravnici, on naiđe na mali pomorandžin žbun. Spasitelj upuza unutra, među niže grane, kako bi mogao da napusti telo u miru; i iznenada žbun čudesno poče da raste, postade širok, gust i dubok, i kada progonitelji stigoše tamo, nisu posumnjali da se čovek kojeg su lovili krije na njemu i oni odoše dalje. Kako je sveta krv padala kap po kap, oplodeći zemlju, drvo je cvetalo predivnim, krupnim cvetovima, prekrivajući tle svojim laticama, bezbrojnim kapima krvi. To su cvetovi koji za nas izražavaju i sadrže božansku Ljubav. The Mother, Message of 14th November 1955.
23. Ljudski način valjanog obavljanja stvari je kroz jasnu mentalnu vezu; oni vide stvari i obavljaju stvari umom i ono što žele je mentalno i ljudsko savršenstvo. Kada misle o ispoljavanju Božanskog, oni misle da to mora biti izuzetno savršenstvo u obavljanju običnih ljudskih stvari – izuzetna poslovna sposobnost, politička, poetska ili umetnička sposobnost, precizna memorija, bez pravljenja grešaka, bez podlezanja bilo kakvoj mani ili omaški. Ili misle na stvari koje obično nazivaju nadljudskim kao što su neuzimanje hrane ili pogađanje budućih događaja ili spavanje na ekserima ili njihovo gutanje tu bi se mogle pridodati mnoge stvari, kao što su lečenje bolesti ili činjenje da se uspešno položi ispit. Pavitra. Sve to nema nikakve veze sa ispoljavanjem Božanskog…. Ove ljudske ideje su pogrešne. Božanstvo deluje u skladu sa jednom drugom svešću, svešću o Istini iznad i Lili (Lila) ispod i Ono deluje prema potrebi Lile, ne prema čovekovim zamislima šta bi Ono trebalo ili šta ne bi trebalo da čini. To je prva stvar koju bi čovek morao da shvati, inače neće moći ništa da razume o ispoljavanju Božanskog. Sri Aurobindo, On Yoga, II, tome I, part II, 7.
LJUBAV U ZEMALJSKOJ EVOLUCIJI
24. Č u d o R o đ e nj a
Video sam svoju dušu, putnika kroz Vreme;
Iz života u život kosmičkim je putem išla,
Mračna u dubinama, uzvišena na visini,
Evoluirajući iz crva u boga.
Iskra večne Vatre, ona dođe
Da sazda u Materiji Nerođenom kuću.
Noć nesvesna i bez sunca prihvati plamen,
U grubom semenu stvari napuštenih i nemih.
Život mrdnu, Misao dade obris obliku što zasja
Dok se na pustoj, neživoj Zemlji ne pokrenu,
Rođeno Prirodi u njenom mesečarskom snu,
Misaono biće kadro da se nada i da voli.
Još se sporim koracima to čudo nastavlja,
Besmrtnikovo rođenje, sred blata i kamenja.
Sri Aurobindo, Last Poems.
25. U početku ovog ispoljenja, Ljubav je, u čistoti svog porekla, sastavljena od dva pokreta, dva komplementarna pola poriva ka potpunom stapanju. S jedne strane, ona je vrhovna moć privlačenja, a s druge, neodoljiva potreba za apsolutnim samodavanjem…. Ono što se projektovalo u svemir moralo je da se dovede nazad samom sebi, a da, međutim, ne uništi univerzum koji je tako stvoren. Stoga je ljubav grunula napolje, neodoljiva moć sjedinjenja…. Zar nije ljubav, pod oblikom koji je pomračen i koji greši, ono što se povezuje sa svim porivima fizičke i vitalne prirode kao podsticaj ka svakom pokretu i svakom stvaranju grupa? Ovo je postalo sasvim vidljivo kod biljnog sveta. Kod biljke i drveta, ona je potreba za rastom da bi se dobilo više svetla, više vazduha, više prostora; kod cveta, ona je dar lepote i mirisa u ljupkoj rascvetalosti. A kod životinje, nije li ona u pozadini gladi I žeđi, potrebe za prisvajanjem, širenjem, razmnožavanjem, ukratko, u pozadini svake želje, bila ona svesna ili ne? A među višim vrstama, u samopožrtvovanoj posvećenosti ženke svojoj mladunčadi? Ovo nas prirodno dovodi do ljudske vrste gde, uz trijumfalni dolazak mentalne aktivnosti, ovo združivanje dostiže svoj vrhunac, jer je ona tu svesna i namerna…. Takođe, upravo od tog trenutka u Prirodi se jasno pojavila njena volja da ponovo gradi, kroz stadijume i stepene, praiskonsko jedinstvo kroz sve kompleksnije i brojnije formiranje grupa. Ona je upotrebila moć ljubavi za sastavljanje dvaju ljudskih bića i za stvaranje dvojne grupe, koja je poreklo porodice. Čim je srušila uzane okvire ličnog egoizma menjajući ga u dvojni egoizam, stvorila je, s pojavom deteta, jednu kompleksniju jedinicu: porodicu. Tokom vremena, kroz mnogostruko povezivanje među porodicama, međurazmenom između pojedinaca i mešanjem krvi, pojavile su se veće grupe: klan, pleme, kasta i klasa, da bi sve to na kraju stvorilo naciju. Rad na formiranju grupa odvijao se istovremeno u različitim delovima sveta; iskristalisao se u formiranju različitih rasa. Čak i te rase Priroda će postepeno stopiti međusobno u svom nastojanju da izgradi materijalnu i stvarnu osnovu za ljudsko jedinstvo. The Mother, The Four Austerities and the FourLiberations, III.
26. Čovek isprva traga slepo i čak ni ne zna da traga za svojim božanskim Sopstvom; jer kreće iz tame materijalne Prirode i čak i kad počne da progledava, dugo biva zaslepljen svetlošću koja u njemu raste. Bog takođe odgovara na njegovu potragu na slabo uočljiv način; On traži ljudsko slepilo i u njemu uživa kao u ručicama malog deteta koje pipajući traži svoju majku. Sri Aurobindo, Thoughts and Glimpses.
27. Čovek je zaljubljen u zadovoljstvo; stoga on mora potpasti pod jaram žalosti i bola. Jer nepomućeno blaženstvo je samo za one duše koje su slobodne i bez strasti; ali ono što traži zadovoljstvo u čoveku je energija koja se zlopati i bori. Ibid.
28. Smrt je pitanje koje Priroda stalno postavlja životu i njen podsetnik da on još uvek nije pronašao sebe. Kada ne bi bilo opsade smrti, stvorenje bi večno bilo vezano u obliku nesavršenog življenja. Progonjeno smrću, ono se budi za ideju savršenog života i traga za njegovim sredstvima i mogućnošću. Ibid.
29. Bol je dodir naše Majke koji nas uči kako da trpimo i rastemo u ushićenju. Ona ima tri stadijuma u svom školstvu: prvo podnošenje, potom uravnoteženost duše i na kraju ekstazu. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 93.
30. Bol i žalost su podsetnik Prirode duši da su zadovoljstva u kojima ona uživa samo slabašni nagoveštaj pravog blaženstva postojanja. U svakom bolu i muci našeg bića je tajna plamena ushićenja, u poređenju s kojim su naša najveća zadovoljstva tek poput slabašnih treptaja. To je ona tajna koja stvara privlačnost za dušu ka velikim mukotrpnim podvizima, patnjama ižestokimživotnim iskustvima koja nervozni um u nama izbegava i kojih se užasava. Sri Aurobindo, Thoughts and Glimpses.
31. Kada vidim druge kako pate, osećam kako nemam sreće, ali mudrost koja nije moja vidi ono dobro koje dolazi, i daje odobrenje. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 25.
32. Mržnja je znak potajne privlačnosti koja žudi za tim da pobegne od sebe same i koja žestoko želi da porekne svoje sopstveno postojanje. To je takođe Božja igra u Njegovom stvorenju. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 113.
33. Ono što se obično naziva ljubavlju je toliko daleko od središnje vibracije ljubavi koliko i mržnja; jedino što se jedno skuplja, ukrućuje, a ovo drugo izbija napolje, to je cela razlika. The Mother, A Propos, Bulletin, February 1966.
34. Ovaj svet je izgrađen okrutnošću kako bi ona mogla da voli. Zar ćeš da poništiš okrutnost? Onda će i ljubav takođe da propadne, ali ti je možeš preobličiti u njenu suprotnost, u žestoku ljubav i blaženstvenost. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 89.
35. J e d i n s t v o ž i v o t a
Čuvao sam u svom srcu život sviju stvari,
Sva srca sveta što kucaju osećo sam kao svoja;
Delio sam radost što u tvorevini peva
I ispij’o njenu žalost kao gorko vino.
Osećo sam ljutnju u grudima drugog,
Sve strasti kroz moje svet-ja slaše svoje talase;
Jednu ljubav delih u milion grudi izraženu.
Zver sam koju čovek kolje, zver koju pošteđuje.
Raširihživota plamteća krila radosti i bola;
Crna vatra i zlatna jednom blaženstvu stremiše:
Njima sam se uspeo na nadzemaljski plan
Moći i ljubavi i besmrtnih ekstaza.
Duboki duhovni mir kog ne može ništa smesti
Održava misteriju ove igre Strasti.
Sri Aurobindo, Last Poems.
36. Bog mi je otvorio oči; jer video sam plemenitost prostačkog, privlačnost odurnog, savršenstvo sakatog i lepotu jezivog. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 20.
37. Osetiti i voleti Boga lepote i dobrote u onom što je ružno i zlo, te i dalježuditi s krajnjom ljubavlju da se ono isceli od svoje ružnoće i zla, to je prava vrlina i moralnost. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 49.
38. Mrzeti grešnika najgori je greh, jer to znači mrzeti Boga; pa ipak onaj koji ga čini diči se svojom nadmoćnom vrlinom. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 50.
39. Zaboravio sam šta je to porok a šta vrlina; vidim jedino Boga, Njegovu igru u svetu i Njegovu volju u čovečanstvu. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 29.
40. Greh je ono što je nekada bilo na svom mestu, istrajavajući sada nije na mestu; nema nikakve druge grešnosti. Sri Aurobindo, Thoughts and Aphorisms, 66.
41. čovečanstvo ima polni nagon; to je, sve u svemu, prirodno, spontano i, ako mogu reći, legitimno. Taj nagon će prirodno i spontano nestati sa animalnošću u čoveku …. Najsvesniji nagon kod superiornog čovečanstva, onaj koji je istrajao kao izvor – reći ‘blaženstva’ bi bilo prejako – radosti, ushićenja, svakako je seksualna aktivnost. Ona apsolutno neće imati nikakav razlog za postojanje u delovanjima prirode kada potreba za stvaranjem na taj način ne bude više postojala…. Ali ono šta su duhovni aspiranti iz davnina tražili u principu – seksualno negiranje – je besmislena stvar, jer to mora biti samo za one koji su otišli izvan tog stadijuma i nemaju više životinjskog u sebi. I ona mora otpasti prirodno, bez napora i bez borbe. Jedino kada svest prestane da bude ljudska ona otpada prirodno. Tu takođe postoji jedan prelaz koji može biti unekoliko težak, jer bića u periodu prelaza su uvek u nestabilnoj ravnoteži; ali iznutra postoji jedna vrsta plamena i potrebe koja čini da on ne bude bolan – to nije bolan napor, to je nešto što čovek može da učini sa osmehom. Ali tražiti da se to nametne onima koji nisu spremni za taj prelaz je besmisleno. The Mother, Notes on the Way, Bulletin, February 1966.
42. O s o b i X z a nj e n b r a k
Ujediniti vaša fizička postojanja i vaše materijalne interese, udružiti se da bi se zajedno suočavali saživotnim teškoćama i uspesima, porazima i pobedama – to je sama osnova braka – ali već znaš da je to nedovoljno. Biti sjedinjen u osećanjima, imati isti ukus i ista estetska zadovoljstva, vibrirati skupa u zajedničkoj reakciji na iste stvari, jedan po drugom i jedan za drugog – to je dobro, to je neophodno – ali to nije dovoljno.
Biti jedno u sentimentima iz dubine, vašoj brižnosti, vašoj nežnosti koju gajite jedno prema drugom, koji ne variraju uprkos svim šokovima egzistencije; uspešno se suprotstavljajući umoru, nervnoj iritiranosti i razočarenjima, biti uvek i u svakom slučaju srećan, najsrećniji što ste zajedno; nalaziti, pod svim okolnostima, jedno u prisustvu onog drugog, odmor, mir i radost – to je dobro, to je vrlo dobro, to je nužno – ali to nije dovoljno. Ujediniti vaše mentalitete, kroz usklađivanje i postajanje komplementarnim jedno drugom, deleći među sobom svoje intelektualne preokupacije i otkrića; jednom rečju, učiniti vaše sfere mentalnih aktivnosti identičnim kroz širenje i obogaćivanje stečeno od strane dvoje u isto vreme – to je dobro, to je apsolutno neophodno – ali to nije dovoljno. S onu stranu svega toga, na dnu, u središtu, na vrhuncu bića, nalazi se Vrhovna Istina bića, Večna Svetlost, nezavisna od svih okolnosti rođenja, zemlje, okruženja, obrazovanja; poreklo, uzrok i gospodar našeg duhovnog razvoja – to je Ono koje daje definitivnu orijentaciju našem postojanju; to je Ono koje odlučuje o našoj sudbini; u svesti toga vi treba da se sjedinite. Biti jedno u težnji i uspinjanju, napredovati istim korakom na duhovnoj stazi – to je tajna trajne sjedinjenosti. The Mother, u Mother India, October 1966.
43. Seks je kretnja opšte Prirode koja traži svoju igru i koji koristi ovu ili onu jedinku – čovek koji je vitalno ili fizički “zaljubljen”, kako se to zove, u neku ženu naprosto ponavlja i zadovoljava svetsku kretnju seksa; da nije bila ta žena, bila bi neka druga. Sri Aurobindo, On Yoga, II, tome II, 7.
44. Zemaljska seksualna kretnja je iskorišćavanje osnovne fizičke energije od strane Prirode u svrhu razmnožavanja. Ushićenost o kojoj govore pesnici, uz koju ide jedno vrlo grubo uzbuđenje, je omama, putem koje ona tera vital da pristane na ovaj inače neprijatan proces; mnogo je onih koji doživljavaju uzmak pred njim, gadeći se nakon čina, i odbojnost prema partneru u njemu usled gađenja, mada mu se vraćaju kada se gađenje istroši usled te omame. Energija seksa je sama po sebi velika moć sa dve komponente u svojoj osnovi: jedna je namenjena za razmnožavanje i za proces koji je za njega neophodan, druga za hranjenje opštih energija tela, uma i vitala – takođe i duhovnih energija tela. Stari jogiji (yogi) nazivaju te dve komponente retas (retas) i ođas (ojas). Ibid.
45. Uobičajena je priroda vitalne ljubavi da ne traje, ili, ako pokušava da traje, da ne zadovoljava, jer je ona strast koju je Priroda ubacila kako bi služila privremenoj svrsi; ona je stoga dovoljno dobra za privremenu svrhu i njena normalna tendencija je da iščili kada dovoljno posluži svrsi Prirode. Kod čovečanstva, pošto je čovek jedno kompleksnije stvorenje, ona priziva u pomoć maštu i idealizam da pomognu njeno nastojanje, daje osećaj poleta, lepote i vatre i slave, ali sve to iščili nakon nekog vremena. Ona ne može da traje, jer je ona sva pozajmljena svetlost i moć, pozajmljena u smislu da je ona odraz uhvaćen od nečeg onostranog i nečeg što nije urođeno odražavajućem vitalnom mediju kojeg mašta koristi u tu svrhu. Štaviše, ništa ne traje u umu i vitalu, tamo je sve tok. Jedina stvar koja istrajava je duša, duh. Stoga ljubav može da traje i da zadovoljava jedino ako se zasnuje na duši i na duhu, ako tu ima svoje korene. Ali to znači da se više neživi u vitalu, već u duši i duhu. Sri Aurobindo, On Yoga, II, tome I, part II, 7.
46. Ljudska ljubav je uglavnom vitalna i fizička uz mentalnu podršku – ona može poprimiti nesebičan, plemenit i čist oblik i izraz jedino ako je dodirnuta psihičkim. Tačno je, kao što kažete, da je ona češće mešavina neznanja, vezanosti, strasti I želje… postoji takva stvar kao što je psihička ljubav, čista, bez zahteva, iskrena u samodavanju, ali ona obično ne ostaje čista u privlačnosti koju ljudska bića imaju jedno za drugo. Ibid.
47. Svakako da je lakše imati prijateljstvo između muškarca i muškarca ili izmeđužene i žene nego između muškarca ižene, jer je tu seksualno uplitanje u normalnom slučaju odsutno. Kod prijateljstva između muškarca I žene seksualni tok može u ma kom trenutku da uđe na suptilan ili direktan način i da stvori nered. Ali nije nemoguće prijateljstvo između muškarca ižene koje je čisto od tog elementa; takva prijateljstva mogu da postoje i oduvek su postojala. Sve što je potrebno je da niži vital ne proviruje na zadnja vrata ili da mu se ne dozvoli da uđe. Ibid.
Iz knjige: Šri Aurobindo i Majka O ljubavi, Heart Core Issues
Dodajte komentar