TIŠINA PREOVLADAVA
Hteo bih da vam ispričam jednu zabavnu priču o tome kako tišina preovladava. Zvuk će nas izneveriti, ali će tišina uvek preovladati. Ovu priču sam ispričao mnogo puta, ali je izuzetno značajna jer se može primeniti na sve i svakoga.
Ja sam imao oko osam ili devet godina i približavao se Drugi svetski rat. Niko nije znao šta će se desiti. Moj brat Čita je kupio pirinač i dal u velikoj količini.
Moj brat je stajao na jednom mestu na pijaci. Nismo ništa prodavali, ali je moj brat recitovao stihove iz Upanišada. Naučio sam ove svete mantre i čuo ih mnogo, mnogo puta. Ali tada sam bio otelovljenje nemirnosti, pa na njih nisam obraćao mnogo pažnje. Samo pet ili šest godina kasnije ja sam bio taj koji je u ašramu recitovao te mantre iz Upanišada glasno, hiljade i hiljade puta, ponekad čak i milionima puta. Za samo par godina, moj nemir je potpuno nestao. Siguran sam da je i moj brat nastavio da ih recituje, ali iznutra.
Moj brat je recitovao ove svete stihove najduševnije. Srednjovečan čovek koji je bio upravnik cirkusa, prišao je mom bratu i počeo da veoma glasno viče na njega: “Tvoj otac je pozajmio novac od mene. On je sada mrtav. Ko će vratiti moj novac? Ti moraš da mi otplatiš. Moraš da mi vratiš sav novac!”
Da li bi moj otac koji je bio uspešan bankar, pozajmio novac od upravnika cirkusa? Apsurd! Moj brat nije obraćao pažnju. Čovek je nastavio da viče i glas mu je postajao sve jači, najjači! Čovek je bio spreman da udari mog brata, a ja sam bio sve uznemireniji. Već sam hteo da uradim nešto, ali je čovek odjednom otišao. Pumpao sam loptu i uskoro sam bio spreman da idem kući.
Nakon samo deset ili dvanaest minuta, isti čovek se vratio. Pao je pred stopala mog brata i počeo da plače: “Molim te, oprosti mi. Ja sam bio taj koji je pozajmio novac od tvog oca. On od mene nije pozajmio ni cent. Kada sam te video, mislio sam da ćeš tražiti novac od mene. Ja nemam uslova da vratim novac koji ti dugujem, počeo sam da vičem na tebe i govorim svakakve laži.”
Zapravo, moj brat nije imao pojma da ovaj čovek duguje novac našem ocu. Nakon što se izvikao na Čitu, čovek je video svete osobine u mom bratu i savest je počela da ga muči. Vratio se da traži oproštaj od Čite.
Još jednom, moj brat je održao potpunu tišinu. Nije rekao ni jednu reč. Tada je čovek otišao. Znao je da moj brat nije obraćao nikakvu pažnju.
Ovde je dokaz da tišina deluje. Sve dok možemo, dobro je da održavamo tišinu. Na početku našeg putovanja, lajanje pasa nas tako puno uznemirava. Kada zadržimo naš unutrašnji spokoj, psi se predaju. I opet, kada psi laju i ujedaju, to nije ništa novo. Priroda pasa je da ujedaju. Ali kada čovek ujede psa, novosti će se širiti po celom svetu.
Veoma često, Najviši Svevišnji će nas savetovati da se ne spuštamo na nivo ljudi koji nas nemilosrdno ujedaju. Svevišnji ne želi da mi njih ujedamo. Postoji velika razlika između ujeda psa i ujeda čoveka. Nakon nekog vremena, psi će prestati da ujedaju ili laju, jer njihov ego izlazi na površinu. Ispod časti im je da laju kada čovek ne odgovara.
Na isti način, kada neko dođe i zakuca na naša vrata, mi znamo da li je prijatelj ili neprijatelj. Kako? Prijatelj kuca samo par puta i tada će reći sebi: “Moj prijatelj radi nešto bitno. Inače bi mi definitivno otvorio vrata. On me tako voli i ja volim njega.”
Prijatelj će tiho čekati, jer zna da njegov drug radi nešto bitno i ne može da u tom trenutku otvori vrata.
Neprijatelj će jako kucati par minuta. Tada, ako nema odgovora, njegov ego će izaći na površinu i on će pomisliti: “Ispod časti mi je da kucam na vrata ovog čoveka. Kome je potreban? Neću da imam ništa sa njim.” Tada će neprijatelj otići.
Slično tome, muva može da ti sleti na ruku. Ako je oteraš, ona će se vratiti. Ovo možeš da radiš dvadeset ili trideset puta a muva će nastaviti da se vraća. Tada recimo, da si odlučio da komponuješ lepu pesmu ili da napišeš inspirativnu poemu. Nemaš vremena da obraćaš na muvu. Ona odjednom nestaje. Zašto? To je urođeni ego muve koji ne dobija pažnju, pa muva odlazi.
Neprijatelji se uvek trude da privuku našu pažnju milom ili silom. Ako vide da im ne pridajemo nikakvu pažnju, oni odlaze i odlučuju da kucaju na neka druga vrata. Kada a njih obraćamo pažnju, to za nas stvara više problema.
Zato, tišina je odgovor. Tišina preovladava.
VESLANJE SAMO JEDNIM VESLOM
Jedan stariji čovek se pripremao da krene na veslanje svojim čamcem. Želeo je da ulovi ribu za svoju porodicu. Njegov unuk ga je molio: “Deko, danas moraš da me povedeš. Nikad me ne voziš čamcem.”
Deka je odgovorio: “To je dosadno, dosadno! Neće ti se dopasti.”
Dete odgovori: “Dopašće mi se. Moraš da me povedeš.” Konačno deka reče: “U redu. Danas možeš da pođeš sa mnom.”
Čim su se popeli u čamac, dečak je video da na jednom veslu piše ’rad’ a na drugom ’molitva’. On reče deki: “Zašto moraš ovde da se moliš? Ti na more ideš da radiš. Tamo ćeš loviti ribu. Molitva nije neophodna. Potreban je jedino težak rad. Kakve to veze ima sa molitvom?”
Njegov deka veoma strpljivo reče: “Da li je tako? U redu, hajde da ne koristimo veslo na kome piše ’molitva’. Hajde da koristimo drugo veslo i da vidimo gde ćemo otići.”
Dečak je bio tako srećan što može da dokaže deki da je u pravu. Zgrabio je veslo i počeo da vesla. Avaj, čamac se nije kretao napred! Kretao se jedino u krug i u krug. Nije hteo da ide pravo na more.
Dečak upita svog deku: “Zašto? Zašto je to tako? Zašto se ne krećemo nikuda?”
Deka odgovori: “’Život je takav. Sam život je odredište i istovremeno, život je dug put. Na tom putu, samo sa jednom nogom, koliko daleko možemo da stignemo? Potrebne su nam dve noge. Uvek su nam potrebne dve ruke ili dve noge da uradimo nešto zaista veliko. Bog nam daje dva za sve. Ako dobro vidimo sa oba oka, mi smo savršeni. Isto tako, molitva i rad moraju da idu zajedno. Ne možemo ih odvojiti. Samo uz rad nećemo moći da dosegnemo Boga. Kada radimo moramo u umu da čuvamo molitvu. Moramo da budemo u molitvenom raspoloženju kada želimo da vidimo Boga. A kada se molimo, moramo da u srcu čuvamo to da služimo Boga na poseban način. Hajde da sada nastavimo naše putovanje sa oba vesla i videćeš da ćemo stići na pravo na naše odredište.”
REKA VREMENA NIKOGA NE ČEKA
Dečak se igrao svojim igračkama. Blizu njega, nalazio se ogroman sat. Dečak se igrao i bio je prilično srećan. Odjednom je čuo da sat otkucava – 1,2,3 i tako dalje. Iako je bilo samo deset sati, dečak je brojao do petnaest.
Zato je potrčao ka majci i rekao: “Već je kasno, prekasno za moj ručak! Daj mi moju hranu, daj mi moju hranu!”
Majka ga je uveravala: “Ne, još uvek nije vreme.”
“Ali ja sam čuo sat da kuca 1,2,3,4,5…tada 11,12,13,14,15,” rekao dečak. To znači da je već tri sata! Šta radiš? Moraš mi dati hranu!”
“Šta je ovo?” reče majka.
Desilo se da je i otac bio prisutan. Nešto se deslo u ocu dok je njegov sin govorio. On reče: “Bog govori kroz moje dete. Upozorava me da je prekasno za mene da se molim Bogu. Moram da počnem da se molim Bogu.”
Tada je otac pogledao u svoju ženu. Ona je takođe dobijala isti osećaj da je prekasno da se moli Bogu. Zato su svom sinu dali najukusniji obed i rekli mu: “Ti si nas probudio. Već je kasno, prekasno.”
Jedna teorija je da je pravo vreme kad počnemo da se molimo Bogu. Druga teorija je da je već kasno, prekasno za nas da ostvarimo Boga. Moramo da se molimo i meditiramo što je pre moguće.
U ovoj priči dete budi svoje roditelje. Postoji jedna slična indijska priča. Tiče se starijeg čoveka koji je bio veoma, veoma bogat. Čitav svoj život proveo je angažovan u ovozemaljskim aktivnostima. Jedne večeri čuo je neku decu koja su se igrala na ulici. Zatim je jedna majka došla i pozvala dete da dođe kući. Koristila je reči, “bela chale jai” – vreme prolazi. Čim je čuo ove reči, nešto u čoveku je reklo: “O moj Bože! Ova poruka je za mene. Moje vreme prolazi. Potrošio sam puno vremena.” Sve te godine nije obraćao nikakvu pažnju na reči “bela chale jai” . Svi koriste tu frazu. Ali tog dana, kada je majka pozvala svoje dete da dođe kući, dodirnulo je strunu u bogatašu. Odrekao se zemaljskih blaga i otišao u šumu da se moli Bogu i meditira na Boga.
Zato moramo u svakom trenutku da osetimo da vreme prolazi. Reka vremena nikoga ne čeka. Moramo da se bacimo u tu reku i da preplivamo preko nje i stignemo do Odredišta.
Ima onih koji uvek prate teoriju da je uvek pravo vreme. Bilo koje vreme u koje ustanete je pravo vreme za vas da meditirate. Ta teorija je izvrsna na svoj sopstveni način. Druga teorija je da imate osećaj: “’Ustajem u šest ujutru, ali je čak i šest prekasno. Trebalo je da se probudim u pet. Tada sam mogao duže, lepše i plodnije da meditiram.” Ta teorija je takođe izvrsna. Ako ustajete redovno u šest, tada možete da osetite da imate sposobnost da ustanete u pet da se molite i meditirate.
Osećate da će Bog biti zadovoljniji vama jer ćete moći da meditirate duže, pod uslovom da to radite sa krajnjom iskrenošću.
Koju god teoriju da sledite, najvažnija stvar je da uvek pridajete značaj vremenu. Nikada nemojte misliti: “O, ima puno, puno vremena.” Ne, morate osetiti da nema vremena, nema vremena! Ako zaista možete da osetite da reka vremena ne čeka nikoga, tada će vas samo to osećanje držati budnijim, revnosnijim, dinamičnijim i energičnijim da uradite pravu stvar.
Dodajte komentar