Pitanja i odgovori o smrti i reinkarnaciji

Da li je smrt kraj?

Smrt nije kraj. Smrt nikad ne može da bude kraj.
Smrt je put. Život je putnik. Duša je vodič.
Kad je putnik umoran i iscrpljen, vodič mu savetuje da se na duže ili kraće vreme odmori, a potom njegovo putovanje ponovo počinje.
Kad se u običnom životu čovek bez težnje prepusti kalu neznanja, to je prava pobeda smrti. Kad u duhovnom životu tragalac ne vapi za uzvišenijom svetlošću i snagom, to je rođenje njegove smrti.
Šta možemo da naučimo iz unutrašnjeg života, života koji želi da poništi smrt? Unutrašnji život nam govori da je život duševno dragocen, da je vreme plodonosno dragoceno. Život bez težnje je život bez smisla. Vreme bez životne težnje je beskorisno.
Naš um misli na smrt. Naše srce misli na život. Naša duša misli na besmrtnost. Um i smrt mogu da se prevaziđu. Srce i život mogu da se prošire. Duša i besmrtnost mogu da se ispune.
Kad se prevaziđu um i smrt, čovek će imati novi dom: Svetlost, Svetlost Onostranog. Kad se duša i besmrtnost ispune, čovek će imati novi cilj: Blaženstvo, transcendentalno Blaženstvo.
Danas čovek oseća da je smrt neizbežna nužnost. Sutra će čovek osećati da je besmrtnost nesumnjiva stvarnost.
Na žalost, većina od nas gaji pogrešnu predstavu o smrti. Mislimo da je smrt nešto neuobičajeno, nešto razorno. Ali trebalo bi da znamo da je u ovom trenutku smrt nešto prirodno, normalno i do izvesne mere neizbežno. Gospod Krišna kaže Arđuni: “O Arđuna, izvesna je smrt za rođene i izvesno je rođenje za umrle. Zato ono što je neizbežno ne sme biti uzrok tvoje žalosti.”
Čandogja Upanišad nam prenosi nešto važno: “Kad nam se približi čas smrti, šta treba da činimo? Tri uzvišene misli treba da nam budu utočište: mi smo neuništivi, mi nikad ne možemo biti pokolebani, mi smo sama suština života.” Kad nam se približi čas smrti, ako osetimo da nikad ne možemo biti uništeni, da nas ništa ne može pokolebati i da smo sama suština života, gde su onda žalost, strah i smrt? Nema smrti.
Šarada Devi, životna saputnica Šri Ramakrišne, rekla je nešto veoma značajno: “Razlika između duhovnog i običnog čoveka je vrlo jednostavna. Lako možete da ih razlikujete. Običan čovek plače i lije gorke suze kad smrt dođe po njega, a duhovan čovek, ako je zaista duhovan, smejaće se i smejati kad mu smrt dođe, jer za njega je smrt zabava, ništa drugo.”
Ovde moramo reći da duhovan čovek ulazi u kosmičku igru i postaje svesni instrument kosmičke igre. Zato on zna da smrt nije uništenje. To je samo kraći ili duži odmor. Moraćemo da se ponovo vratimo u svet. Ovde na zemlji treba da radimo za Boga. Ne možemo da pobegnemo. Ovde na zemlji moramo da spoznamo Najviše. Bog nam neće dozvoliti da trošimo i rasipamo sposobnosti i mogućnosti naše duše. Nemoguće.
Kiplingovi besmrtni stihovi glase:
Oni će se vraćati, ponovo se vraćati,
Sve dok se crvena Zemlja okreće,
On nikad nije protraćio ni list, ni drvo.
Zar mislite da će protraćiti naše duše?
Svaka inkarnacija nas vodi ka višem životu, ka boljem životu. Nalazimo se u procesu evolucije. Svaka inkarnacija je nova stepenica u procesu evolucije. Čovek napreduje svesno i nesvesno. A ako u svakoj inkarnaciji ostvari svesni napredak, tada ubrzava svoju duhovnu evoluciju. Doći će do ostvarenja mnogo ranije nego ostali koji nesvesno napreduju.
Znamo da smo svoj put započeli mineralnim životom, a onda smo ušli u život biljaka. Potom smo ušli u životinjsko carstvo. Odatle smo došli u ljudski svet. Ipak, to nije kraj. Moramo da izrastemo u božanska bića. Sve dok ne postanemo božanski i preobraženi, Bog neće biti zadovoljan nama. On može da se ispolji u nama i kroz nas jedino kad smo potpuno preobraženi i sasvim prosvetljeni. Zato bi, kad mislimo na svoju evoluciju – unutrašnju i spoljašnju evoluciju – trebalo da osećamo veliku radost. U takozvanoj smrti mi ne gubimo ništa, baš ništa.
Džalaludin Rumi nam veoma lepo i krajnje duhovno govori o evoluciji:
Kao kamen sam umro, a kao biljka vaskrsao,
Kao biljka sam umro, a kao životinja vaskrsao,
Kao životinja sam umro, a kao čovek sam se rodio.
Zašto bih se bojao? Šta sam smrću izgubio?
Uostalom, šta je smrt? Smrt je usnulo dete. A šta je život? Život je dete koje se igra, peva i u svakom trenutku pleše pred Ocem. Smrt je usnulo dete u srcu Unutrašnjeg Pilota. Život je nadahnuće. Život je težnja. Život je ostvarenje. Život nije razložni um. Život nije intelektualni um. Život nije igra nezadovoljstva. Ne, život je poruka božanskog na Zemlji. Život je Božji svesni kanal za ispunjenje božanskog u čovečanstvu na Zemlji.
Ima mnogo istine u Konfučijevoj izreci: “Mi ne poznajemo život. Kako možemo poznavati smrt?” Ipak, želim da kažem da možemo da upoznamo život. Ako spoznamo život kao Božje otelovljenje Istine, Svetlosti, Mira i Blaženstva, tada znamo šta život uistinu jeste, a smrt prepoznajemo kao odmor, neophodan na sadašnjem nivou evolucije.
Doći će vreme kad nam odmor uopšte neće biti potreban. Jedino će Život uzvišeno vladati, Život Onostranog, Život sveprevazilazećeg Onostranog. Taj Život nije i ne može biti isključivo vlasništvo nekog pojedinca. Svako ljudsko biće mora da bude preplavljeno ovim Životom sveprevazilazećeg Onostranog, jer će ovde, u ovom Božanskom Životu, Bog bezrezervno da ispolji Sebe – ovde, ovde na Zemlji.

Iz knjige: Šri Činmoj, “Smrt i reinkarnacija”