NAJTEŽI TERET
Jedan duhovni Učitelj je pošao na izlet sa grupom od 20 učenika. Učenici su bili srećni što će ići sa svojim Učiteljem. Učitelj im reče: „Imam za vas 20 vreća koje treba da ponesete. U njima su stvari koje ćemo koristiti danas. Molim vas da odaberete vreće koje ćete poneti“.
Svi učenici počeše da podižu vreće da bi našli najlakše, osim jednog, koji je tražio najtežu. Ostali su mislili da je on prava budala. Bilo im je smešno što će ta budala nositi najteži teret, dok će njihove vreće biti prilično lake.
Nakon što su pešačili pet-šest sati, Učitelj reče: „Hajde da sednemo da jedemo. Molim vas, istovarite vreću u kojoj je hrana. Ostale vreće ćemo nositi do sledećeg odmorišta. Tamo ćemo videti divno drveće i cveće. Onda idemo kući“.
Učenici sedoše da jedu. Kad su otvorili svoje vreće, videše da je sva hrana samo u najtežoj vreći. U drugim su bili pesak, glina, polomljena grnčarija i druge bezvredne stvari. Učenik sa najtežom vrećom je istovario hranu na Učiteljev zahtev i svi su jeli. Kad su krenuli ka narednom odredištu, učenik koji je nosio najteži teret sada je imao praznu vreću.
Kad su stigli do odredišta, jednog voćnjaka, nabrali su voća i uživali u lepom pejzažu. Nakon toga su odšetali do jednog muzeja. Na kraju su šest sati pešačili do kuće.
Kad su se vratili kući, Učitelj reče: „Rekao sam vam da ne možete da zamenite vreće koje ponesete. Onaj ko je na početku imao najteži teret, na kraju je imao najlakši. Što se tiče vas ostalih, vaše vreće su u početku bile lakše, ali ste morali da ih nosite mnogo dalje. Onaj koji je odabrao najtežu vreću je dobar i dobrodušan. A vi ostali, nevaljalci, morali ste da nosite smeće do kraja puta!“
DOSTA JE BILO UMA
Bio jednom jedan veliki naučnik po imenu dr Satjendranat Bose. Njegovo ime je bilo zaista besmrtno u svetu nauke, ne samo u Indiji, već i u drugim zemljama. Neki ljudi su veliki, ali nisu dobri. Dr Bose je bio i veliki i dobar. Imao je srce deteta. Veoma je voleo decu i igrao se sa njima. Igra koju je posebno voleo zvala se “karam”. Bio je dobar igrač i, mada se isticao kao ugledan naučnik, voleo je da se igra sa decom, a ona su ga, sa svoje strane, prihvatala kao svog junaka.
Jednog dana je igrao karam sa decom i duboko se uneo u igru. Jedan sredovečni čovek je prišao i posmatrao igru. Posle nekog vremena, naučnik ga upita: “Šta mogu da učinim za Vas?”
Čovek odgovori: “Bio bih vam zahvalan ako biste predsedavali skupu koji se sutra održava u našoj školi.”
Veoma učtivo, naučnik odgovori: “Ne, ne mogu. Žao mi je. Moraćete da nađete nekog drugog.”
Posetilac je bio uporan: “Preko ste nam potrebni. Niko drugi ne može da Vas zameni. A mi bismo bili veoma počastvovani ako biste Vi bili predsedavajući na našem skupu.”
Krajnje učtivo, naučnik odgovori: “Ne mogu da dođem sutra, jer u to vreme treba da se igram ovde sa svojim prijateljima. Ništa mi ne pruža toliku radost kao igranje sa decom. Predsedavao sam stotinama skupova i nisu mi pružili nikakvu radost. Ja hoću radost, vi hoćete radost, svi žele da budu srećni. Za mene, “karam” je beskrajno značajniji nego predsedavanje na nekom skupu, zato što znam da će tamo doći intelektualci i diskutanti i da će sa sobom doneti svoje mozgajuće umove. Dosta mi je mozgajućih umova. Želim jedino srce, iskreno i čisto srce. Takvo srce ja nalazim ovde, sa svojim malim prijateljima. Obećao sam im da ću sutra da se igram sa njima i to ću i učiniti. Želim da ostanem u srcu. Igrao sam se u umu, a sada se igram u srcu. Zadovoljstvo je tu, samo tu. Mir je tu, samo tu.”
Iz knjige: Šri Činmoj, Vrt duše
Dodajte komentar