Inspirativna književnost Poezija

Tagore – Gitanđali (pevačeve žrtve)

1.

Sazdao si me beskrajnim, tako ti beše drago. Jednako si praznio ovaj trošni sud i punio ga neprestano novim životom.

Ovu malenu frulu nosio si preko humova i dolina i duvao kroz nju večito nove melodije.

Pri besmrtnom dodiru tvojih ruku moje se maleno srce gubi u radosti i rađa neiskazane reči.

Bezmerne darove tvoje primam preko svojih premalenih ruku. Vekovi prolaze, a ti još uvek ispunjavaš i uvek je još prostora što treba ispuniti.

9.

Ludače, koji se trudiš da na sospstvenim leđima ponesepš sebe! Prosjače, koji obijaš prag sopstvenih vrati!

Položi breme svoje u ruke onoga koji sve nosi, i ne pogledaj tužno unazad.

Požuda tvoja gasi kandila tek što ih dahom svojim dodirne. Ona je pogana: ne uzimaj darove svoje iz njenih nečistih ruku. Uzimaj samo ono što ti nudi ljubav sveta.

12.

Vreme potrebno za moje putovanje dugo je, i put je dugačak.

Izvezao sam se prvim zracima sunca i produžio put kroz divljinu svetova, ostavljajući trag svoj na mnogim zvezdama i planetama.

Ovo je najdaljii najbliži put k tebi, ali je najteža ona pesma koja zahteva najprostiji glas.

Na najdalja vrati mora putnik da zakuca dok ne naiđe na svoja. Svi se spoljašnji svetovi moraju obići da se najzad dođe do svetinje nad svetinjama.

I moje su oči bludele daljinama pre nego što ih sklopih i rekoh. “Tu si!”

Pitanje i uzvik: “O, gde?” razliva se u hiljadu bujica suza i poplavljuje svet plimom uverenja “Jas am”.

17.

Čekam samo na ljubav da bih se najzad predao njemu u ruke. Zato sam tako odocnio i zato sam kriv za mnoge nedostatke.

Oni dolaze sa svojim zakonima i pravilima da me sputaju, ali im uvek izmičem; čekam samo na ljubav da bih se najzad predao njemu u ruke.

Kore me i zovu nesmotrenim; neka, u pravu su da me kore.

Pijani je dan prošao, vredni su završili posao. Koji dođoše uzalud da me zovu, odoše razjareni. Ali ja čekam samo na ljubav da bih se najzad predao njemu u ruke.

23.

Uporno me lanci vezuju, ali me srce boli kad hoću da ih raskinem.

Treba mi slobode, ali se stidim da joj se nadam.

Uveren sam: neocenjivo je bogatstvo u tebi, a ti si moj najbolji prijatelj, pa ipak nemam srca da izbacim šljokice kojih su moje sobe prepune.

Zastor moj izatkan je prahom i smrću, mrzim ga i čuvam u ljubavi.

Velika je krivica moja, veliki je moj prestup, moja je sramota teška i tajna, ali kada dolazim da se molim za svoje dobro, drhtim od strepnje da mi molitva nije uslišena!

29.

On, koga zatvaram svojim imenom, plače u tamnici. Trudim se neprestano da podignem zid oko njega, i što više bedem raste u nebo, iz dana u dan gubim u senci njegovoj svoje pravo biće iz očiju.

Ponosim se moćnom zidinom, i oblepšljujem je prahom i peskom, da ne bi ostala ni najmanja pukotina na njoj. U svoj toj brižljivosti oko imena gubim iz očiju svoje pravo biće.

30.

Krenuh se sam putm sastanka. Ali ko me to prati u mrklom mraku? Izmičem u stranu da bih ga izbegao, ali on je uvek tu.

Diže prašinu sa zemlje svojim razmetanjem i svaku moju reč propraćuje svojom glasnom primedbom.

On je moje sopstveno sitno Ja, Gospode! Ne poznaje stid, ali se stidim da priđem tvojim vratima u njegovom društvu.

32.

Svi koji me ljube na ovom svetu drže me čvrsto svim sredstvima. Drugo je sa tvojom ljubavi: veća je od njihove, i ti me činiš slobodnim.

Dai h ne bih zaboravio, ne usuđuju se nikad da me ostave samog. Ali dan za danom prolazi, a tebe nema!

Iako te ne vičem u močitvi, iako te ne čuvam u srcu, ipak tvoja ljubav za me čeka na moju ljubav.

33.

Kada bi dan, dođoše u dom moj i rekoše: “Zauzećemo najmanje mesto.”

Rekoše: “pomagaćemo ti da slaviš svoga Boga i zadovoljićemo se skromnim delom njegove milosti koji nama pripadne.” Onda zauzeše mesto u uglu i seđahu mirno.

Ali u tami noćnoj videh kako razvaljuju sveti kovčeg i kako grabe žrtvu sa oltara mojega Boga s vrevom i vikom i bezbožnom gramzivošću.

36.

Gospode, ovo je moja molitva upravljena tebi – pogađaj, pogađaj moje tvrdo srce u korenu!

Daj mi snage da podneem lako svoje radosti i brige.

Daj mi snage da ljubav svoju učinim plodnom u službi.

Da mi snage da se ne odreknem nikada ubogih i da kolena svoja ne savijam nikada pred drskom silom.

Daj mi snage da duh svoj uzdignem visoko nad svakodnevnim tričarijama.

I daj mi snage da snagu svoju potčinim volji tvojoj sa ljubavlju.

40.

Danima Bog ne pusti kišu na moje sparušeno srce. Nag u plamenu je horizont, ni najtanja koprena oblaka, ni najslabiji mig dalekog osvežavajućeg pljuska!

Pošalji gnevnu nepogodu, crnu kao smrt, ako ti je volja, da bičem munje šiba nebo od stožera do stožera.

Ali gospode, opozovi ovu nemu tešku pripeku, mirnu, oštru i svirepu, što sažiže srce moje mračnim očajanjem.

Spusti duboko nada mnom oblak svoje milosti, kao što je pogled materin pun suza na dan očeve jarosti.

43.

Jednoga dana nisam bio spreman d ate dočekam, i kao iz gomile banuo si iznenada u moje srce, kralju moj. Utisnuo si svoj pečat večnosti na mnogi prolazni čas moga života.

I danas, kad slučajno rasipam svetlost oko sebe, nalazim te pečate razbacane u prašini, pomešane s uspomenom na svakidašnje radosti i brige – zaboravljene.

Nisi se okrenuo s prezrenejm o dove moje detinjaste igre u prašini i isti koraci koje čuh na igralištu odjekuju od zvezde do zvezde.

45.

Ne čuste li njegov nemi hod? On dolazi, stalno dolazi.

Svakoga časa, u svako doba, svakoga dana, svake noći, dolazi, stalno dolazi.

Otpevao sam mnogu pesmu, u raznom raspoloženju, ali svi zvuci kliktahu jedno: on dolazi, stalno dolazi.

U mirisnim danima sunčanog aprila šumskom stazom – on dolazi, dolazi, stalno dolazi.

U izmaglici julskih noći na gromkim kolima oblaka – on dolazi, dolazi, stalno dolazi.

U bolu ka novome bolu njegov je korak što moje srce tišti, i zlatan je trag njegovih stopala što čini da moja radost plamti.

69.

Ista bujica života što teče dan i noć u mojim žilama, teče i svetom i igra u ritmu.

Isti je taj život što ispunjen radošću probija kroz zemljin prah u nebrojene travke i izbija u šumnim talasima lišća i cveća.

Isti je taj život što se ljulja plimom i osekom u okeanskoj kolevci srti i rođenja.

Osećam preobražene udove svoje dodirom ovog sveopšteg života. Ohol sam, jer veliki otkucaj života vekova igra u ovom času u mojoj krvi.

 

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *