Inspirativna književnost Poezija

Jovan Dučić – Poezija

Tajna

Kad minu mesec žut za kosama,
Tada s nebeskih crnih ledina
Kao kap pade ta reč jedina:
Tad pojmih šta je moja osama. . .
I pojmih, kao otet čarima,
Šta znači strah moj među stvarima.
Razvije jutro kao plamene,
Hiljadu belih krila po moru,
A svetlom zemljom prospe znamene,
I reči svud po belom mramoru.
Tad su, pred tajnom što je morila,
Sva usta stvari progovorila.
Tvorče, kroz oluj i kroz ćutanje,
Slušam sve tvoje sjajne glasove;
A čekam kad sve mineš putanje
Poljem kroz naše svetle klasove,
Kraj puta k meni atomu skrivenom,
Da priđeš u te časove:
I osloviš me pravim imenom.

Čovek govori Bogu

Znam da si skriven u morima sjanja.
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.
Jedino ti si što je proturečno —
Kad si u srcu da nisi u svesti…
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!
Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak — je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?
Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe —
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.
Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.

Tragalac

Tragalac

Sve što vredi imati
Takođe
Vredi podeliti sa drugima.

Dodajte komentar

Komentariši

Your email address will not be published. Required fields are marked *